Bila je čudo od deteta, pa provela u kolicima 26 godina: Tragičnu sudbinu doživela je zbog trenera iz pakla

• Elena Muhina bila je jedna od najuspešnijih i najpoznatijih gimnastičarki krajem sedamdesetih godina prošlog veka, nazivali su je "čudom od deteta", ali je njena životna priča veoma teška. 
• Trener iz pakla ju je terao da trenira i ozbiljno povređena, što je rezultiralo jezivom povredom zbog koje je 26 godina provela u kolicima. 

Nepokolebljivi vojnik

Rigorozan raspored treninga, zahtevan program i bespogovorna poslušnost treneru uzeli su svoj danak. U roku od godinu i po dana, Elena je pokazivala takve rezultate da je bila jedna od vodećih kandidatkinja za tim SSSR-a za Olimpijske igre 1976. u Montrealu. Nažalost, odbor je ipak nije odabrao za predstavnicu zbog nedostatka iskustva, što je samo podstaklo nju i trenera da još više rade. Ubrzo su usledile nagrade - već 1977. godine, osvojila je drugo mesto u višeboju na prvenstvu SSSR-a, a na Evropskom prvenstvu u Pragu tri zlatne medalje u pojedinačnim disciplinama. Tamo je prvi put predstavila element iz zabranjene "mrtve petlje" čuvene Olge Skorbut, koji je kasnije postao poznat kao "Muhinina petlja". Međutim, danas su obe petlje zabranjene, smatraju se previše opasnim.

Sledeća godina je bila trijumfalna za Elenu. Muhina je osvojila prvenstvo SSSR-a, postavši najbolja gimnastičarka zemlje na svim spravama. Na Svetskom prvenstvu u Strazburu, u Francuskoj, postala je i šampionka u višeboju.

Jeziva povreda koja ju je prikovala za kolica

Tokom egzibicionog nastupa u Engleskoj 1979. godine, Elena je slomila nogu, zbog čega je morala da propusti Svetsko prvenstvo. Letnje olimpijske igre u Moskvi su se približavale, a Muhina, još uvek oporavljajući se, pripremala se za njih sa novom snagom. Muhina je neumorno vežbala, trudeći se da nadoknadi izgubljeno vreme i sanjajući o Olimpijskim igrama.

Klimenko je osmislio neverovatno složenu rutinu, čiji je vrhunac bio "Tomasov salto", preuzet iz muške gimnastike. Ideja je da nakon nekoliko izuzetno teških skokova, doskok ne treba da bude na stopala, već u saltu, glavom napred. Sportistkinja se mučila sa ovim elementom, ponavljajući ga iznova i iznova.

Još jedan dan treninga. Muhina vežba, i u jednom trenutku pada na pod, slomivši vrat. "Uradila sam to, pala sam i ne razumem: 'Zašto svi trče prema meni?' Želim da ustanem, ne mogu, ali mi je glava bistra. Želim da pomerim ruku, ali ne mogu. A onda sam samo pomislila i rekla sebi: 'Ovo je katastrofa'", kasnije je ispričala Elena.

Jedna od trenera reprezentacije, Lidija Ivanova, ovako je opisala situaciju:

"Elena se nije osećala dobro, ali je njen trener insistirao da uradi prolaz i izvede celu rutinu sa maksimalnom teškoćom na parteru. Na jednom od teških skokova, kada je Lena već bila u vazduhu i počela da se okreće, ili se opustila ili joj je povređeni zglob popustio. Muhina se nije dovoljno zarotirala i udarila je o pod svom snagom. Potrčali su do Lene, ali je bila bez svesti. Kada su joj proverili noge, nisu reagovale."

Operacija kičme gimnastičarke obavljena je u Moskvi dan kasnije. što je isključilo i najmanju šansu za oporavak, iako je profesor i Lenin lekar, Arkadij Livšic, u početku davao optimistične prognoze. Muhina je potom imala još sedam hirurških intervencija. Svaki put, lekari su se mučili da je izvuku iz medicinski indukovane kome - njeno telo je jednostavno odbijalo da se bori. Nažalost, operacije nisu uspele: sportistkinja je ostala gotovo potpuno paralizovana, a jedina preostala pokretljivost bila joj je u zglobovima ramena i lakta.

Nekoliko godina kasnije, po savetu prijatelja, Muhina je pribegla tada poznatoj metodi lečenja Valentina Dikula, ali je intenzivan fizički napor izazvao otkazivanje bubrega, što je zahtevalo složen tretman. Bila je primorana da se pomiri sa svojom nepokretnošću.

Druga strana medalje

Muhina duguje veliki deo svog uspeha Mihailu Klimenku. Međutim, njegove metode su često kritikovane. Klimenko je nazivan ne samo strogim trenerom, već i okrutnim. Nije poznavao milost i nije prihvatao kompromis. Muhinin trener nije krio svoju grubost, čak ni pred kamerama.

Možda je ovaj pristup bio primenljiv na muškarce koje je Mihail trenirao pre Lene, ali ne i na nju. Nažalost, Klimenko nije imao nameru da napusti proverene "muške" metode. Gimnastičarka je, međutim, bespogovorno slušala svog trenera. Tako je Muhina naučila da radi, savladavajući bol.

Davne 1975. godine, četrnaestogodišnja Lena je zadobila svoju prvu ozbiljnu povredu. Tokom Spartakijade naroda SSSR-a u Lenjingradu, pala je na glavu u jamu sa penom. Rendgenski snimci su pokazali da je udar pokidao spinozne nastavke Muhininih vratnih pršljenova. Sportistkinja je bila hospitalizovana, ali svakog dana nakon lekarskih pregleda, Klimenko bi dolazio u bolnicu, uzimao je i vodio u teretanu, gde ju je terao da trenira bez ortopedske "kragne", koju joj je bilo strogo zabranjeno da skida. Posle nekog vremena, Muhinine noge su počele da utrnu, a razvila je i osećaj slabosti koji nikada nije nestao.

Jednom je iščašila palac, ali je, plašeći se gneva svog trenera, odlučila da ga sama namesti.

Potresi mozga, prelomi rebara, iščašenja i modrice redovno su mučili gimnastičarku. Možda bi broj povreda bio manji da je Elena imala vremena da se oporavi. Umesto toga, bez prethodnog oporavka je samo nastavljala da trenira uprkos bolovima, što ju je na kraju koštalo zdravlja.

Nakon niza povreda i emocionalne iscrpljenosti, Muhina je želela da se povuče iz sporta. Njen trener to nije dozvolio, insistirajući da im je potrebna Olimpijada 1980. godine. Gimnastičarka je još jednom završila program.

Mučni snovi i "predosećaj"

Na pitanje zašto nije odustala od gimnastike nakon svih povreda i maltretiranja od strane trenera, Muhina nije imala odgovor. "Sanjala sam da padam nekoliko puta. Videla sam sebe kako me iznose iz sale za trening. Znala sam da će se to pre ili kasnije zaista dogoditi. Osećala sam se kao životinja koju bičuju niz beskrajni hodnik. Ali sam se stalno vraćala u salu. Pretpostavljam da je to bila sudbina. A ne možeš se ljutiti na sudbinu", rekla je bivša šampionka.

Zamislite samo kako se oseća mlada devojka koja je, još juče, letela po svetu, izvodila najteže vežbe i spremala se da postane olimpijska šampionka, a onda je odjednom prikovana za krevet i ne može ni da okrene stranicu knjige. Ipak, Elena je u sebi pronašla snagu da živi i da pronađe nešto lepo u svemu.

"Posle svih ovih bezbrojnih operacija, odlučila sam da ako želim da živim, moram da pobegnem iz bolnica. Tada sam shvatila da moram radikalno da promenim svoj pogled na život. Da prestanem da zavidim drugima i da naučim da uživam u onome što mi je dostupno. U suprotnom, mogla bih da poludim. Shvatila sam da zapovesti 'ne misli loše', 'ne ponašaj se loše', 'ne budi ljubomoran' nisu samo reči. Da postoji direktna veza između njih i načina na koji se osoba oseća. Počela sam da osećam te veze. I shvatila sam da je, u poređenju sa sposobnošću razmišljanja, nemogućnost kretanja trivijalnost", priznala je Muhina.

Život u kolicima

Bivša gimnastičarka ipak nije bila usamljena u svemu tome. Stari prijatelji su je često posećivali, diplomirala je na Moskovskom institutu za fizičko vaspitanje sa trenerskom diplomom i počela je da uživa u čitanju.

Godine 1982, Muhina je nagrađena najvišim priznanjem MOK-a, Olimpijskim ordenom, za svoj doprinos razvoju svetskog sporta.

Hrabra gimnastičarka imala je 46 godina kada je preminula od srčanog udara. Iako do svog sna – Olimpijskih igara, nikad nije stigla, tadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Huan Antonio Samaran istakao je da je Elena Muhina toliko značajna za svet gimnastike, da mora biti uključena u olimpijsku istoriju. Kada ju je jednom prilikom posetio u Moskvi, uručio joj je najveće priznanje, počasni olimpijski orden za doprinos razvoju sporta na globalnom nivou.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:

BONUS VIDEO: