U doba Ruske imperije, za vreme cara Aleksandra II, u tamošnjim selima dešavale su se nezamislve stvari. U Miškinskom okrugu vladalo je totalno siromaštvo, proizvoljna birokratija na lokalnom nivou i brutalni patrijarhalni sistem u seljačkim porodicama. Glava porodice je kralj i bog, kao i sudija i dželat za svoju ženu, neudate sestre, odraslu i malu decu, snaje, unuke i sve ostale koji žive u njegovom domu. Obradivo zemljište je bilo oskudno, a stanovništvo prenaseljeno, kolibe trošne, a običaji surovi.
Okružni vođa plemstva, gospodin Opočinjin, obilazio je svoj rodni kraj kada je čuo priču od lokalnog seljaka o tome kako su u jednom selu roditelji godinama držali svoju ćerku u zatočeništvu. Bila je vezana lancima. Svi seljani su bili dobro upoznati sa ovom noćnom morom, ali niko joj nije priskakao u pomoć.
Opočinjin je hteo sam da se uveri o čemu se radi, vodeći i policajca sa svojim pomoćnicima i lekara.
Porodica Vorobjov živela u trošnoj kolibi
Na farmi su ih nerado dočekali. Tri generacije porodice Vorobjov živele su u velikoj, ali već trošnoj kolibi. Majka, udovica, zauzimala je počasno mesto pored peći. Dva sina su se zbila unutra, sa ženama i decom. Zajedno su vodili domaćinstvo.
Ali službenici koji su vršili inspekciju nisu bili zainteresovani za njihov svakodnevni život, već za drvenu štalu pored kolibe - mesto gde se držala stoka.
Ćerku držali vezanu u štali godinama
Torovi su bili poređani u nizu. U jednom je krava, u drugom tele, a u najvećem su ovce, ovnovi i jagnjad. I konačno, najmanji ćošak. Unutra, na gomili slame, sa desnom nogom u okovima, umotana u neke krpe zbog rane martovske hladnoće, sedela je mala devojčica, sa strahom gledajući strance. Barem su tako u početku mislili gospodin Opočinjin i njegovi pratioci.
Gazdarica je tvrdila da je to njena ćerka, tada odrasla žena, ali nije mogla da objasni zašto devojčica živi u prljavoj, ledenoj štali umesto u zagrejanoj kolibi. Sama zarobljenica je govorila, ali sa mukom i nepovezano. Okružni lekar je insistirao na hospitalizaciji.
Imala 27 godina kada je nađena, a ličila na dete
Evdokija Vorobjeva, oslobođena lanaca, već je imala 27 godina. Međutim, i po izgledu i mentalnim sposobnostima, zaista je ličila na dete. Sa 10 godina, devojčica je prestala da raste, ali su se sve uobičajene promene vezane za uzrast i hormonske promene dogodile kako se i očekivalo.
Nije bila baš inteligentna, ali je sve razumela. Govorila je povezano, čak i ako se mučila da pronađe prave reči. Obavljala je jednostavne kućne poslove. Ismevali su je kao dete, a u mlađim godinama niko u njenom selu nije je smatrao potencijalnom nevestom. Tako je odrasla neželjena i odbačena. Otac je ponekad iz besa tukao, a samo je majka uvek sažaljevala i štitila svoje mališane.
Ostala trudna sa 19 godina
Kada je imala 19 godina, ostala je u drugom stanju, što je bio veliki šok za njenu porodicu. Kada su otkrili, već je bila prilično poodmakla u trudnoći. Ni sama devojka nije razumela šta joj se dešavalo. Mirno je ispričala svom razjarenom ocu o činovniku Saveliju iz susednog sela, sa kojim se družila, daleko od očiju javnosti. U tome nije videla ništa sramotno.
Činovnik je crkveni služitelj, čistač i majstor i sveštenikov pomoćnik, ali ne i duhovnik. Saveli je bio oženjen, odgajao decu, služio je u crkvi nedeljom i praznicima, a u slobodno vreme nalazio se sa Evdokijom, devojkom koja je zaostajala u mentalnom razvoju.
Kada je Evdokijin otac došao da istraži, izjavio je da ništa ne zna, da dete nije njegovo i da nije iskoristio mentalno bolesnu Dušku, kako su Evdokiju u selu zvali. Tako je porodica Vorobjov dobila još jedna usta za hranjenje. I ubrzo nakon porođaja, novopečena majka je pobegla.
Veza sa pomoćnikom sveštenika nije prekinuta
Evdokija je došla kod Savelija i izjavila da je njegova žena. On je ispratio upornu devojku iz kuće i odveo je roditeljima, ali je, kako se ispostavilo, nastavio da iskorišćava njenu poverljivost i nerazumevanje. Njihovi susreti u obližnjoj šumi su se nastavili.
Ozloglašen po celom selu, Evodkijin otac više nije mogao da izdrži. U početku je koristio bič, ali njegova odrasla ćerka je ipak pobegla kod svog voljenog. Onda je jednog dana uzeo konopac, odveo je do štale i čvrsto je vezao za ogradu. Od tada je bila zarobljenica.
Skinuli su joj gornju haljinu i cipele, ostavljajući samo platnenu košulju i sarafan. Umesto kreveta, ili bolje rečeno platforme za spavanje, u kolibi je bio plast sena ili slame. Umesto topline peći, bile su tu odbačene krpe koje su joj bacane tokom zime. Ovde je jela šta god bi joj doneli, a tu joj je bio i klozet.
Seljani sve znali, a ćutali
Svi u selu su znali da je jedan seljanin zatvorio svoju ćerku i nikoga nije bilo briga. Nikoga nije bilo briga što ona nije bila svesna svojih postupaka. Niko nije planirao ni da je leči, niti da joj pomogne da ima život dostojan čoveka.
Godinu dana nakon što ju je zatvorio, Evdokijin otac je umro. Saosećajna majka i starija braća su pustili svoju neposlušnu ćerku. Ona je odmah potrčala da se nađe sa svojim voljenim. Oženjeni službenik nije imao ništa protiv da nastavi njihove sastanke bez ikakvih obaveza.
Evdokijino prejedanje u početku nije mnogo smetalo Vorobjovim, ali posledice su se pokazale neprihvatljivim. Ponovo je zatrudnela i porodila se, a zatim je rodila i treće dete.
Sve troje dece rođeno je potpuno zdravo i nije pokazivalo znake mentalne zaostalosti. Sva deca su preživela i odrasla su u porodicama Evdokinije starije braće, zajedno sa njihovim potomcima.
Saveli sve poricao
Pokušaji braće da razgovaraju sa Savelijem nisu uspeli. On je to poricao, uprkos brojnim svedocima njihove veze, i umesto toga je upirao prstom na samce iz sela Vorobjovih. Čak su i oni počeli da joj se udvaraju, tako niko nije znao ko je otac trećeg deteta.
Devojčicina porodica nije bila srećna zbog toga. Rađanje dodatnih usta za hranjenje otežavalo im je već teške živote na ivici egzistencije. Evdokija i njena deca su lako mogli da budu zauvek napušteni od strane svoje braće, u šumi ili močvari. Ali su se "sažalili" na svoju sestru i pribegli okrutnim metodama svog oca.
Ponovo završila u štali
Dvadesetdvogodišnja Evdokija Vorobjova je ponovo bila zatvorena u štalu. Jednom je pobegla, nakon čega je konopac zamenjen gvozdenim lancem. Svi članovi porodice su ulazili i u štalu, ali samo je majka komunicirala sa ćerkom. Ostali su dolazili samo da donesu hranu, očiste pod i bace slamu. Njeni nećaci su se otvoreno smejali i rugali svojoj tetki.
Zarobljena 6 punih godina
Tokom narednih šest godina, Evdokija je skoro zaboravila kako da govori, potpuno je izgubila kontakt sa stvarnošću i u suštini postala ono što su držali u štali — životinja. Nakon puštanja na slobodu, bolnica joj nije mogla pomoći.
Samo zahvaljujući vezama vođe plemstva, Opočinina, njenog oslobodioca, devojka je mogla biti smeštena u jednu od retkih psihijatrijskih bolnica tog vremena. Njena porodica nikada ne bi bila u stanju da tako nešto priušti.
Uzgred, Opočinjin je takođe pokušao da odvede Evdokijinu decu kako bi ih poslao u sirotište, ali se porodica Vorobjov usprotivila, a seoska zajednica ih je podržala. Deca su ostavljena sa svojim stričevima.
Štaviše, nije održano suđenje majci i braći, iako je sprovedena istraga. Svedoci su ćutali, a žrtva nije mogla jasno da govori.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
