Penzionisani štampar Milutin Jovanović, duže od dve i po decenije početkom decembra oblači prepoznatljivo crveno – belo odelo, i špacira gradom sve do polovine januara. Ruke skrštene na leđima, topao pogled plavih očiju, nenametljiv osmeh između brkova, brade i rumenih obraza, gusta bela kosa preko ramena i lagano, korak po korak. Ljudina od skoro dva metra veselo pozdravlja sve koje susretne. Svoje brige brižljivo čuva, da ne bi ikog opteretio.

Pogledajte i Kako da dete prevaziđe strah od Deda Mraza?

"Teško je leti sa ovom bradom i kosom, ali moram da ih negujem zbog najmlađih sugrađana. Njihovi osmesi za mene su najveća nagrada. Iskreno, ni sam ne znam sa koliko sam se dece fotografisao i koliko me je njih počupalo za bradu. Znate li koliko sada već odraslih ljudi mi je nekada sedelo na kolenu i recitovalo pesmice, nestrpljivo očekujući poklon. Kada ih vidim kao uspešne ljude znam da sam delom u tome pomogao. Verovanje u Deda Mraza je prihvatanje vedrije strane života", rekao je Milutin koji je ulogu života započeo sa vršačkim fotografom Draganom Došom Dondurom.

"Sedim jednog dana sa porodicom, a pekinezer da se polomi od lajanja. Pogledam na vratima neki mladić. Otvorim, pita da li može da uđe, pustim ga, pita da li može da sedne, pustim ga i to. Predstavi se čovek i pita me pravo u lice - hoćeš da budeš moj Deda Mraz? Bio sam iznenađen, ali tako je sve počelo. Jeste da sam ga prvi put video, ali svidela mi se ideja. Šta ću kad volim decu",  kaže Milutin.

Pogledajte i Deda Mraz (ne) postoji?

"Pre nekoliko godina trebao sam da iznenadim decu sa dva ogromna plišana medveda i brdo slatkiša. Roditelji mi dali adresu, ali ne i informaciju da moram na četvrti sprat. Jedva sam se popeo, govorio sebi – Milutine, izdrži, deca će se radovati. Otvaraju mi roditelji vrata, pitam gde su deca, a ono jedan dečko u krevecu, a drugi se jedva na nogama uspravio. Gledaju me ko i svakog drugog. Ništa nisam shvatao dok roditelje nisam pogledao u oči. Nije za priču, ali svako od nas ima neostvarenih želja iz detinjstva", ispričao je vršački Deda Mraz koji u svoje pohode ide pešice. Nije to baš uvek pametno, pogotovo u strmim ulicama, kada stegne mraz.

"Odem tako jednom u jednu kuću na Bregu, iznad Jastreba. Uzbrdo je išlo dobro, polako. A kada je trebalo da siđem, noge mi odoše u vazduh. Pa i drugi put. Ostadoh da sedim sve dok se nisam namestio na vreću. Spustio sam se kao sa sankama, a ljudi usput me gledaju i dobacuju. Plašio sam se samo za pantalone. Često mi deca recituju na rumunskom. Ja ni reč ne razumem, ali uzmem ih u krilo i pažljivo saslušam. Pitaju roditelji da li deca da ne recituju, jer ja ne razumem... Nikako! pa deca su to vežbala mesecima, a i više recituju mamama, tatama, babama i dedama nego meni. Njima se to događa jednom u godini. Ne razumem reči, ali decu razumem itekako!", rekao je pravi Deda Mraz iz Vršca, alias Milutin Jovanović.

Izvor: RTV

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama.