Mirjana iz Beograda primljena je u bolnicu zbog pucanja vodenjaka, a tamo je preživela pravu golgotu. Jedan ceo dan trajala je muka da se porodi, a narednih 5 dana nastavio se pakao. U GAK "Višegradska" su se prema njoj odnosili gore nego neki čovek koji bez empatije maltretira životinje na ulici. Vređanja, omalovažavanja i strah za svoje i zdravlje bebe su sve što pamti u danima kada je trebalo da bude najsrećnija na svetu.
O svemu što je preživela u tih nekoliko dana odlučila je da ispriča detaljno u svojoj ispovesti. Ovo je njena priča:
"Moja trudnoća je važila za jednu od onih urednih, gde obavljate samo one preglede koji su po protokolu. Trudnoću sam vodila u nadležnom domu zdravlja, a na ultrazvuk sam dolazila u Kliniku za ginekologiju i akušerstvo, tzv. GAK Višegradska. Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kada je proglašena epidemija korona virusa, i od tada sam u GAK Višegradska čekala po nekoliko sati na pregled uprkos činjenici da imam zakazan termin.
Poslednji pregled koji sam obavila u toj ustanovi je ctg, nakon kog sam čekala 8 sati da doktor pogleda rezultat. Nalaz uredan, da dođem za 7 dana. Nakon nešto više od 24 sata mi je pukao vodenjak, a za pola sata su krenule kontrakcije. To se desilo u dva sata ujutru, a u 3 sam već bila u porodilištu. Pregled na trijaži, doktorka kaže da odmah idem u porođajnu salu.
Jedna gospođa me je dovela do ulaza u porođajni deo, gde se nalazila sestra koja u neku svesku upisuje podatke. Neko ju je pozvao, rekla je da je sačekam tu, otišla je i ona i gospođa koja me je tu dovela, i tu sam čekala narednih 45 minuta, sama. Vodenjak je ponovo krenuo da curi, u toalet ne mogu da uđem od smrada, ali ipak ulazim. Unutra naravno ni sapun ni toalet papir, koristim stvari koje sam ponela sa sobom. Pojavljuje se sestra, uzima podatke i karlične mere, ulazim u salu oko 4 ujutru.
Dva sata sam ležala zbog pregleda i koncentrisala se na merenje kontrakcija koje su sve učestalije. Nakon dva sata prilazi doktorka koja konstatuje da ctg aparat nije dobro namešten i da moramo sve ponovo. Tako sam ležala još tri sata, u tih tri sata su me sestre/babice obišle dva puta, jedna je rekla 'šta si se namestila da spavaš, drmaj taj stomak rukom, da se beba razbudi da aparat to lepo izmeri', a druga koja se pojavila je rekla 'šta radiš to, ajde miruj neće beba brže ako je tako tumbaš'.
Kontrakcije sve učestalije i jače, ne mogu da zadržim glas. U 9 sati ujutru dolazi druga doktorka sa prvom babicom, pregleda me, pita šta ja radim na stolu kad se još nisam 'otvorila'. Babica joj dodaje snimak, dobila sam preko infuzije neki lek za sprečavanje kontrakcija i odvode me na odeljenje jer se po njoj neću danas poroditi i da se sklonim da ne zauzimam mesto.
Na odeljenju sam bila oko 10 sati, smeštena sam u sobu i dobila ručak. Oko 11 sati lek prestaje da deluje, počinju vrlo jake kontrakcije, krvarim na krevetu, žene iz sobe su zvale babicu jer su se uplašile.Babica kaže da joj je rečeno da ja neću danas da se porodim i da legnem, proći će.
Kontrakcije sve jače i sve češće, krvarenje takođe, a nakon pregleda doktor kaže da nema ništa od porođaja danas i da se smirim. Naredna dva sata sam po savetu babice (ako želim da ubrzam porođaj) šetala po hodniku. U toj šetnji su mi pomagale naizmenično žene sa kojima sam delila sobu, vodile me u toalet, povratila sam ručak, kontrakcije su postajale sve jače i češće i nisam mogla da hodam od bolova, žene iz sobe su preklinjale babicu da ponovo pozove doktora jer se jako boje.Doktor me je pregledao i uz komentar 'nećeš ti još, ali ajde kad si tako uporna i plašiš ove žene ovde' krenula ponovo u salu. Jedino tom doktoru znam ime, jer je on do kraja porođaja bio u smeni.
'Ne deri se, nisi došla na klanje, doktor neće doći neprijatno mu je da te gleda'
Ponovo u porođajni boks oko 14 sati. Isti doktor me pre toga pregleda preko ultrazvuka, kaže da sam svega jedan dan u terminu i da je rano za porođaj, da plodove vode ima dovoljno i pita se odakle meni te kontrakcije. Stavljaju ponovo ctg aparat, kontrakcije i dalje vrlo jake i česte. U prolazu poneka babica baci pogled na ctg, uz komentar da se ne derem i da nisam došla na klanje. Kada sam osećala jake napone disala sam onako kako sam naučila u školi za trudnice, babica mi je rekla "da se ne gubim", da neću tako pomoći bebi i da normalno dišem. Pošto je svaki put dolazila druga osoba, svaka me je iskritikovala kako ležim, da ne treba tako nego ovako. Na svako moje pitanje koliko će to još da traje bile su ili jako drske ili nisu odgovarale. Doktor se nije pojavljivao, bio je konstantno u sali preko puta moje. To je trajalo sve do nekih 21 sat. Došla je jedna doktorka sa babicom, pita šta imamo ovde, kaže "to je ona što je još noćas došla".
Doktorka je pogledala ctg i rekla 'ajde onda i nju da završimo pa da idemo kući'. Babica je nešto uradila, ne znam šta, i rekla 'porodićeš se za pola sata ako se smiriš i ako me budeš slušala'.
Ostavili su me ponovo samu, jedna sestra je nakon nekog vremena došla, pogledala me i rekla 'vidim glavicu, nastavi ti da guraš, sad će oni'. Ponovo sam neko vreme bila sama, uprkos jakim naponima nisam smela da guram bebu, jako sam se plašila. Onda se pojavljuje babica na čijem viziru sam videla da se zove Ljubica. Nervozno se priprema i žali se koleginici 'ajde brate da rešimo ovu ostaće mi glavobolja od nje koliko već leži ovde'. Oko nje još nekoliko osoba, jedna prilazi i dere se na mene da nisam normalna, šta ja mislim gde sam došla, ležim tu satima i derem se kao da sam došla na klanje, da sam uznemirila sve porodilje i da doktor neće da dođe jer mu je neprijatno da me gleda.
Babica se slaže, nastavlja sa uvredama, usput se dere da guram, da nisam normalna, da me treba smestiti u ludnicu.Osećala sam da gubim svest, nisam mogla da govorim, nisam imala više osećaj u rukama i nogama, ali su noge počele same da se trzaju i da pravim nevoljne pokrete nogama koje ne mogu da kontrolišem. Uz dranje, babica mi je vezala noge. Drala se i vređala me dok mi je govorila da guram bebu, da se napnem, veza se pokidala i udarila sam je nogom u leđa (tako bar ona kaže, ja toga nisam bila svesna). Onda mi se unela u facu i počela da urla na mene zbog toga. Uz 'sad ćeš ti da vidiš svoga boga' pozvala drugu sestru i rekla "ajmo ovde epiziotomija". Dok me je sestra sekla, babica joj je govorila da bi mi sve vratila samo da sme.
'Bebu ćemo dati socijalnoj službi jer si ti htela da je ubiješ.'
Kada je bebi izašla glavica i kada je trebalo najviše da se potrudim da izađe, više nisam imala osećaj, zujalo mi je u ušima i čula sam ih kao da su u daljini. Ovaj put se babica najviše prodrala, nekako sam povratila osećaj i beba je cela izašla. Podigla je i rekla 'Pogledaj, je li žensko, reci mi jasno i glasno nemoj da mi se više prenemažeš'. Odneli su bebu, a ona je ostala da urla na mene da je to bilo to što sam videla od bebe, da odmah ide socijalnoj službi jer sam htela da je ubijem pošto nisam htela da guram i da nemam pravo više ikad da je vidim. Ponovo je došla žena koja razvozi krevete, vređala me dok se babica smirivala, izašla je posteljica i babica je pozvala nekoga da se uradi revizija.
Revizija je bila još veći bol nego porođaj, u tom trenutku se pojavio i doktor koji je isto imao šta da mi kaže. Na šta to liči, da li znam ja gde sam došla. Da budem srećna ako me babica ne bude tužila. Da sam sve porodilje prepala.
Neko je doviknuo da je beba teška 2.800 gr, onda je ponovo krenulo dranje 'šta, tolika drama zbog 2.800 gr, treba da te bude sramota takvog ponašanja, ako nisi sposobna da se porodiš šta si koji đavo pravila dete'. Doneli su bebu umotanu u peškir, stavili mi je na grudi na 5 sekundi i odneli je.
Tokom ušivanja, kada je trebalo da budem vrlo mirna i da se skoncentrišem da primirim svaki pokret jer se još uvek pomalo trzam, babica je stajala pored te sestre i govorila ružno o meni, povremeno mi se obratila sa gađenjem.
Kada se sve završilo oko 23:30 sati, žena koja razvozi krevete je dovezla jedan, stavila ga pored mog i rekla mi da se dižem jer nema ceo dan, ima još žena koje treba tu da legnu, nisam ja jedina. Sama sam morala da se prebacim u taj krevet, uz konstantne komentare da ne glumim, da se ponašam normalno.
'Šta si ti umislila, da si kraljica što si se porodila'. Uzela je jednu malu prljavu krvavu krpicu sa lavaboa, skvasila je, obrisala u par poteza krv koja je ostala na stolu, bez dezinfekcije stavila novi čaršav, povezla me (konstantno vređajući), istim tim rukavicama kojima je brisala krv krpom na kojoj je bila i tuđa krv je vozila taj krevet, pritiskala tastere u liftu, otvarala vrata, kada smo stigle u sobu čekala je da se sama prebacim u krevet, otvorila moj ranac, uzela uloške i rekla 'šta me gledaš ko krava, hoćeš li ti da širiš te noge da ti stavim uložak da se ne usvinjiš do ujutru ili nećeš'. U sobi su bile još dve porodilje. Došla je sestra, proverila me i ugasila svetlo.
Ni na jedan od komentara u toku dana nisam mogla da odgovorim ni da se pobunim. Ovo je bio prvi put za ceo dan da mi je dozvoljeno da skinem masku sa lica i da dišem normalno. Nisam mogla dugo da zaspim, bila sam još uvek suviše napeta.
Celo jutro sam pokušavala da dobijem odgovor gde mi je beba
Sutradan buđenje oko 6 sati ujutru, kažu stiže vizita. Krenem do toaleta sama, dugo je trajalo dok sam stigla i dok sam se vratila, u sobi me sačekala sestra uz 'gde si ti otišla nisi u hotelu, sad sam samo zbog tebe morala da se vraćam da merim temperaturu'. Inače od četiri tuš kabine sam odabrala najmanje ruiniranu, tu na podu je stajala krvava vlažna maramica ali je i kao takva bila najprihvatljivija.
Teraju nas da same ustanemo i zatežemo čaršave jer mora da bude uredno kada dođe doktorka. Stiže doručak, jedna mala kiflica, margarin i marmelada od 30g. Požuruju nas da pojedemo što pre zbog vizite. Doktorka se zadržava 5 sekundi i odlazi, ne odgovara na pitanja. Tokom celog jutra nisam ni od koga mogla da dobijem informaciju gde je beba i da li je sve u redu. Zamolila sam za nov čaršav jer je moj krvav, dobijam odgovor da su svi krvavi i da mi neće dati nov dok ne izađem.
U 11 sati dovoze kolica sa bebama, i moja je bila tu. Ostavljaju je i odlaze. U 12 sati dolazi laktacijska sestra da nahrani bebe. Zamolila sam je da moju ne hrani, želim da probam da je dojim, objasnim da već osećam nelagodu od mleka koje nadolazi. Traži da skinem spavaćicu onako pred svima da vidi grudi.
'Šta, na TO mislite da beba može da sisa? Svašta, dajte mi to dete.' Daje joj dohranu i odlazi. Beba je bila tokom celog dana sa mnom, više puta sam krišom pokušala da je dojim, ali kad bi beba i pokušala sestra je dolazila da je nahrani tako da nisam uspela. Bebe su odveli u 23 sata.
Sutradan sam ustala u 5 sati da bih imala vremena da se istuširam dok ne dođu sestre i ne krene mobilizacija zbog vizite. Krvava maramica od juče je i dalje tu. Pitam ponovo za čist čaršav, ne može.
Ovaj put vizita je nešto ranije, sestre kažu da odmah sve dođemo pred kabinet za ultrazvuk. Tamo smo čekale u redu, na ulasku je bila sestra koja je bila zadužena samo za opominjanje na svakom koraku da se ubrzamo jer doktorka žuri. Dovode bebe, ovog puta je došla laktacijska sestra koju sam isto pitala da je ne hrani jer bih dojila, ostavila je šoljicu i pomogla mi.
Nakon par meseci smo na drugom mestu saznali da beba ima skraćenu podjezičnu resicu i da zbog toga nije mogla da sisa bez pomoći, nije problem bio do mene.
Pedijatrijska sestra je prolazila popodne i rekla da će doći tačno u 21 sat da pokupi bebe, da do tada bebe budu presvučene da bi mogla samo da ih stavi da spavaju. Presvukla sam je i počela da je dojim. U 20.40 je došla sestra, uzimala bebe, zamolila sam je da moju ostavi dok je podojim, nije mi ništa odgovorila već je prstima zapušila bebi nos da bi prodisala na usta i pustila me, odnela ju je bez komentara. Ovo je bio prvi put da sam se slomila i plakala celu noć.
Sutradan sve isto, ponovo neuredno kupatilo, plus obroci premali, hrana jako loše pripremljena, svih tih dana je bio policijski čas, živele smo na plazmi koju smo mogle da kupimo u prodavnici u porodilištu. Dolazi vizita, doktorka kaže sestri 'ova može da ide danas'. Nakon nje dolazi pedijatrijska sestra, obaveštava me da beba mora da ostane u porodilištu i da idem bez nje. Na pitanje zbog čega, dobijam odgovor da je sve u redu ali da mora da se proprati. Jednu sestru sam molila da me ne otpuštaju bez bebe i da mi omoguće da ostanem, sažalila se i rekla da mi može dozvoliti samo jedan dan, ako beba ostane duže da ću morati da idem. Bebu mi donose, opet pitam šta nije u redu, kažu mora da se proprati. Dojila sam bebu, sve bolje nam ide, nisam dozvoljavala dohranu, svaki put bi mi sestra rekla da rizikujem da beba padne u 'hipoglikemijski šok' i ako ne uspem da je podojim da joj ne pada na pamet da se vraća da je hrani, da sam sama odgovorna.
Sutradan ponovo ustajanje pre svih, u tuš kabini i dalje krvava maramica. Očigledno je da niko nije ni pogledao tuš kabinu da pokupi smeće a kamoli da je očisti svih tih dana. Istuširana se svakako vraćam u krvavu posteljinu koja je tu već peti dan. Vizita. Doktorka vidi na kartonu da je trebalo juče da idem, počinje da urla na sve sestre i na mene zbog toga. Meni je i dalje u glavi samo bojazan da beba nije dobro i da ću možda bez nje kući, a i dalje ne znam šta joj je. Šta bi moglo biti bebi koja mora da se proprati, a ceo dan je bila kod mene, majke koja ni ne zna šta je u pitanju, u krvavoj posteljini.
Kažu mi da se spakujem i da moram da krenem. Stavljaju novu posteljinu a mene šalju u hodnik. Vizita za bebe je nešto kasnije. Zajedno sa drugim majkama stojim na hodniku u spavaćici sa stvarima dva sata dok čekam da se pregledaju sve bebe i odluči koja može da ide kući. Dobijam pozitivan odgovor, beba može sa mnom, ali i dalje moram da čekam dok se završi papirologija. To je trajalo još nekih dva sata dok smo izašle iz zgrade.
Na otpusnoj listi iz porodilišta piše da je sve u redu. Nijedno ime i prezime, osim doktorke koja je dolazila u vizitu. Kasnije sam na internetu pretraživala doktore, i prepoznala doktora koji je bio na porođaju. Ime babice Ljubice ostaje upamćeno kao ime živog đavola kojeg sam lično upoznala.
Svaka žena koja izađe zdrava i sa zdravom bebom je svakako srećna žena. Uprkos tome to nije razlog za našu čuveku izreku 'samo neka ste dobro, sve se to zaboravi'. Ništa se ne zaboravi."
Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.
Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.
(Yumama/Noizz)