Iskustvo sa hipnoporođaja: 'Prvi porođaj je bio mrcvarenje, drugi je bio kao iz snova'

Nisam bila iznenađena kada sam pročitala da je hipnoporođaj postao deo priprema za porođaj u sve više i više bolnica u Velikoj Britaniji.

U ranim stadijumima porođaja pratila sam standardne savete: kupanje, ishrana, malo paracetamola. Deset sati kasnije imala sam redovne i dramatične kontrakcije, pa sam odvezena u bolnicu. Babica me je videla kako se grčim, dobrovoljno klimnula glavom i stavila rukavice da proveri napredak. Rekla je da je jedva počelo i da se vratim kući. Mnogo sati kasnije sam se vratila, ali su mi rekli da nije još dovoljno blizu da bih ostala. Prvi porođaj moje sestre je bio isto ovako spor, a završio se abrupcijom placente, uz transfuzije krvi. Nije izgledalo kao da će i kod mene doći do ovoga, ali sam bila prestravljena. 

Pošto je bila noć, ipak su mi dozvolili da ostanem. Nakon mnogo sati mučenja, babica je predložila injekciju petidina kako bih se odmorila. Nevoljno sam prihvatila, i ubrzo sam stavljena na infuziju, primajući sintetičke hormone da se stvari ubrzaju, i uz to epidural. Nakon nekog vremena, doktor me je porodio uz pomoć forcepsa. Sin je imao modrice, ali je bio dobro.

Porođaj sa ćerkom je bio potpuna suprotnost. Jako sam se plašila, pa smo rešili da odemo na kurs hipnoporođaja. Praktičar Ket nam je objasnila da je razlog što mnoge žene imaju tako naporan i težak porođaj upravo njihova preplašenost, te nisu imale vremena i prostora da urade ovu apsolutno prirodnu stvar i opuste se. Stres može usporiti napredovanje porođaja, te upadamo u kaskadu medicinskih intervencija. Ona je praktično sumirala celo moje iskustvo sa sinom.

Časovi su delom obuhvatali edukaciju - uz dijagrame i snimke porođaja u potpunoj tišini, a delom hipnozu. Ket nas je opuštala, nekad toliko duboko da bismo zaspali, a uz to nas punila pozitivnom energijom. Ohrabrivala nas je da kontrakcije shvatamo kao ogroman talas, koji je zvučao manje klinički, a više kao opisivanje osećanja. Kod kuće sam čitala i knjige o hipnoporođaju, svakodnevno slušala pozitivne afirmacije o porođaju. Srećom, i ovo me je često uspavljivalo.

Radili smo na razvoju pozitivnih okidača kada dođe vreme. Recimo, Ket je naučila mog supruga da stavi ruku na moje rame i kaže "dublje". Ovo je bilo u isto vreme i urnebesno i efektno. I muzika je postala svakodnevica u našem okruženju. 

Prvi znak da kurs funkcioniše jeste moja odluka da se porodim kod kuće. Hipnoporođaj mi je dao snagu i jasnoću da prepoznam moj osećaj neprijatnosti i manjka komfora u bolnici.

Termin rođenja moje ćerke bio je moj rođendan, a tada je i stigla. Ležala sam u krevetu po ceo dan, jela picu, slušala svoj CD, disala na stomak, a ponekad bila i dotaknuta po ramenu uz reči: "dublje" (i dalje smešno, a opet efektno). Dozvolila sam svom telu da se prepusti, radije nego da se prevrćem po bolničkom krevetu ili da se pripremam za isti.

Već oko ručka, ti "ogromni talasi" postali su neverovatno jaki, da su bili vrlo blizu bola. Neki unutrašnji motor je preuzeo volan, i postala sam smirna i uzbuđena. Babica je stigla, pogledala me i rekla: "Stiže beba."

To je bilo sto posto pozitivno iskustvo i preporučila bih to apsolutno svakom roditelju. Zadivila sam se kada sam videla studiju koja je pokazala da se hipnoporođaj razlikuje svega tri posto od epidurala. Priznajem, za razliku od mog hipnoporođaja, svi ti porođaji iz studije su bili prvi porođaji, i to u bolnici. Ali da stavimo tu statistiku o oslobađanju bola po strani, studija je pokazala da proces zaista ima značajne pozitivne efekte. 

Zaista se isplatilo čitati knjigu, slušati taj CD, jer me je to oslobodilo straha od porođaja i od postporođajnog stresa. Dodatni benefit je i redovnost u dojenju. Ovo svakako utiče i na druge delove života. Što se mene tiče, ja sam sebi dokazala da ogromni strahovi nisu nepobedivi. Ovo je bio trijumf.