„Ti si majka, moraš da izdržiš.“ Koliko puta su žene čule ovu rečenicu? U redu, u domu zdravlja, u razgovorima sa svekrvom, tokom svađa sa muževima. Zvuči kao presuda i podsetnik da, kada se dete rodi, potrebe majke više nisu važne.
Više nisi osoba, već funkcija. Moraš da se osmehneš kada si umorna, da ćutiš kada želiš da vrištiš i da trpiš kada se tvoje lične granice gaze. Na kraju krajeva, ti si majka.
Ali gde se završava strpljenje, a počinje samoponištavanje? Jedna žena odlučila je da pronađe tu granicu i više nije želela da je prelazi.
Čitateljka sajta theDay.ru iz Moskve podelila je svoju priču o tome kako joj je jedna rečenica izgovorena u tri ujutru promenila pogled na brak. Njena ispovest govori o problemu sa kojim se mnoge žene mogu poistovetiti, o očekivanju da majka mora sve da trpi i ćuti.
„Zovem se Irina, imam 32 godine. Majka sam dvoje dece, petogodišnje ćerke i dvogodišnjeg sina. Želim da vam ispričam kako je jedna rečenica slomila moje strpljenje i naterala me da preispitam sve što sam znala o braku.
Sve je počelo pre četiri godine, kada se rodilo moje najstarije dete. Moj muž je tada bio presrećan. Pomagao mi je, bio pažljiv prema meni i kupovao stvari za bebu. Mislila sam da smo savršena porodica.
Ali onda je pronašao društvo. Naizgled sasvim normalne momke sa posla. Počeli su da se okupljaju kod nas vikendom, pivo, fudbal, glasan smeh. U početku mi to nije smetalo. Na kraju krajeva, mom mužu je bio potreban odmor.
U galeriji ispod pogledajte slike momka koji je postao tata sa 16 godina!
Odlazila bih u spavaću sobu sa bebom, uključila beli šum i pokušavala da zaspim. Ali vremenom je to postao sistem. Prvo petkom, zatim petkom i subotom, a onda i radnim danima. Počeli su da ostaju do tri, četiri, čak i pet ujutru.
Budila bih se zbog vike, lupanja i pomeranja stolica po kuhinji. A moj dan bi počeo u šest ujutru: ustajanje, doručak, spremanje deteta za vrtić, posao, pa povratak kući, večera, kupanje i odlazak u krevet.
Bez slobodnih dana. Bez odmora.
Molila sam ga. Preklinjala sam. U početku nežno: „Dušo, možeš li, molim te, da budete malo tiši? Sutra moram da radim.“
Zatim sve oštrije: „Deca ne mogu da spavaju, budiš ih.“
On bi klimnuo glavom, izvinio se i sledeće nedelje sve bi se ponovilo.
A onda sam jedne noći, oko tri ujutru, ponovo izašla u hodnik. Bila sam raščupana, sa tamnim kolutovima ispod očiju i jedva sam stajala na nogama.
Rekla sam mu: „Molim te, nemoj više da ih dovodiš. Bar ne radnim danima. Ne spavam dovoljno.“
Pogledao me je sa takvom nadmenošću, kao da sam dete, i rekao: „Ti si majka, moraš da budeš strpljiva.“
U tom trenutku sam se sledila. Okrenuo se i otišao svojim prijateljima, a da nije ni saslušao šta sam još imala da kažem. Stajala sam u hodniku i osećala kao da se nešto u meni slomilo. Nije to bila samo uvreda. Bilo je nešto mnogo dublje.
Moje „ja“. Jer sam u tom trenutku shvatila da me više ne posmatra kao osobu. Kao da sam postala samo funkcija. Moje želje, moj umor i moja potreba za snom više nisu bili važni.
Važno je bilo samo to što sam rodila decu i što sada, prema njegovom mišljenju, treba da ćutim i trpim.
Te noći nisam napravila scenu. Uzela sam ključeve, obukla se, izašla iz zgrade, sela u automobil i odvezla se.
U galeriji ispod pogledajte koje figurice mogu da vrede hiljade evra, a možda ih imate u fioci!
Nisam osećala krivicu
Vozila sam se gradom oko dva sata. Onda sam stala na benzinskoj pumpi koja radi 24 sata, kupila kafu, sela na parking i počela da plačem.
Bilo je mnogo suza. Ali u njima nije bio samo očaj. Bilo je i olakšanja. Jer sam konačno shvatila da imam pravo da nešto ne trpim. Imam pravo na tišinu. Na san. Na to da me neko sasluša.
Vratila sam se rano ujutru. Moj muž je spavao na kauču, a njegovih prijatelja više nije bilo. Legla sam pored dece i prvi put posle dugo vremena nisam osećala krivicu zato što sam ljuta.
Sledećeg dana sam mu rekla: „Idem kod mame na nedelju dana. Ti ostaješ sa decom. Bez prijatelja, bez piva, bez druženja. Ti si otac, moraš da izdržiš. Ili si mislio da je 'izdržavanje' samo moj posao?“
Bio je zatečen. Rekao je da pravim scenu ni zbog čega. Ali nisam se svađala. Spakovala sam stvari, povela decu i otišla. Bio je sam sedam dana.
Sedam noći sa decom, bez dovoljno sna i bez pomoći. Kada sam se vratila, izgledao je baš kao ja. Sivog lica i sa podočnjacima.
Ćutke me je zagrlio i rekao: „Razumem. Žao mi je.“ Prošlo je šest meseci od tada.
Prijatelji sada dolaze jednom mesečno, subotom, i odlaze pre jedanaest uveče. Kada ga zamolim da stiša muziku ili glas, on to uradi.
Više nema rečenice: „Ti si majka, moraš da budeš strpljiva.“
Jer ja nisam samo majka. Ja sam žena koja ima pravo na odmor, tišinu i poštovanje. Ne znam da li sam sve uradila kako treba. Možda sam bila sebična. Ali bar sada dovoljno spavam.“
BONUS VIDEO: