Kitovi ubice, slonovi i mi ljudi smo među retkim organizmima čije bake žive dugo nakon kraja svog reproduktivnog perioda. Dve studije objavljene u Karent Bajalodži časopisu ponovo sagledavaju ovu hipotezu i dodaju nove uvide u ulogu koju imaju bake.
Prve čvrste dokaze za hipotezu o baki prikupila je Kristen Hoks, antropolog sa Univerziteta Juta koja je proučavala narod Hadza, grupu lovaca-sakupljača u severnoj Tanzaniji. Hoks je bila zapanjena "koliko su ove stare dame bile produktivne" u traženju hrane, a kasnije je dokumentovala kako je njihova pomoć omogućila majkama da imaju više dece.
Ako su naši duži post-reproduktivni životi evoluirali zbog baka, trebalo bi da možemo da pronađemo tragove o prednostima baka u mnogim kulturama. Ali okolnosti savremenog života drastično se razlikuju od onih sa kojima smo se suočavali na početku naše evolucione priče.
Zašto bake možda drže ključ ljudske evolucije
Studije o aktuelnoj biologiji okrenule su se detaljnim zapisima dve preindustrijske populacije, jedne u današnjem Kvebeku i druge u Finskoj. Istraživači su izvukli ove bogate baze podataka da dokažu reproduktivni podsticaj koji bake pružaju i da nam pomognu da bolje razumemo granice njihove pomoći.
Godine 1608. francuski katolički sveštenici u današnjem Kvebeku počeli su da beleže svako rođenje, smrt i venčanje u svojoj župi. Kako su doseljenici nastavili da pristižu, rađaju se i ispunjavaju dolinu Svetog Lorensa, parohijski zapisi su rasli. „Imali smo skup podataka o prvim francuskim doseljenicima koji su sišli sa prvog broda“, kaže Patrik Beržeron , evolucioni biolog sa Bišop univerziteta, koji je koautor studije.
Stanovništvo je bilo uglavnom Francusko i uglavnom su to bili farmer. Ta homogenost je pomogla istraživačima da izoluju efekat baka i vide da li je važno koliko je ćerka geografski bliska svojoj majci.
Hokes objašnjava da ovaj pristup dodaje nijansu prethodnim studijama hipoteze o baki, koja nije direktno merila blizinu. „Uostalom, ako ste vi u Kvebeku, ali je vaša baka u Klivlendu, ona neće biti od velike pomoći“, kaže ona.
Saša Engelhart, postdoktorski istraživač na Univerzitetu u Bernu koji je sproveo istraživanje za ovu studiju na Universite de Šerbruk, tražio je grupe sestara u kojima su neke napustile dom, a druge ostale. Ako blizina sa bakom pomaže, sestre koje su ostale kod kuće su trebale da imaju više dece nego njihove avanturističke sestre.
Ispostavilo se da se boravak u blizini bake isplatio, u veličini porodice. Žene koje su živele 320km od majke imale su u proseku 1,75 dece manje od njihovih sestara koje su živele u istoj parohiji kao i njihova majka. „Žene su u to vreme imale mnogo dece, u proseku skoro osmoro“, kaže Engelhard. Ali vremena su bila teška, i otprilike polovina ženinog potomstva umrlo je pre 15. godine.
Takvi teški uslovi doveli su do niza reproduktivnih uspeha baka; broj unučadi po baki u ovoj bazi podataka kretao se od jednog do 195.
Biti geografski blizak baki smanjio je i smrtnost dece i omogućio majkama da počnu da rađaju decu u mlađem uzrastu.
Sve u svemu, ovi rezultati su ono što biste očekivali ako je hipoteza o baki tačna. "Ovi rezultati su zaista zanimljivi", kaže Hokes. „Uzeli su mnogo precizniji pristup i to nam daje jasniju sliku o efektu baka.
Ali ako su bake toliko korisne, zašto ne žive još duže — dovoljno dugo da pomognu svojim praunucima da odrastu i imaju sopstvenu decu?
Da biste odgovorili na to pitanje, morate razmotriti ne samo koliko pomoći baka može da pruži, već i kako se vremenom menja mogućnost da baka pomogne. Ako se sposobnosti bake pogoršavaju sa godinama ili ako jednostavno nema toliko unuka kojima bi mogla da pomogne, evolucione prednosti dužeg života mogu nestati.
Druga studija, koju je sproveo Simon Čapman, dr. student na Univerzitetu Turku u Finskoj, pogledao je bazu podataka o preindustrijskim Fincima da bi odgovorio na ovo pitanje. Od 1731. do 1895. godine sve rođene, umrle i venčane evidentirala je država. Finci su se kretali mnogo manje od francuskih doseljenika iz prethodne studije, tako da je većina unuka živela blizu svojih baka i deda.
I u Finskoj je prisustvo bake povećalo ukupan broj ćerkinog potomstva. Ali pažljiviji pregled otkrio je neka upozorenja.
Studija pokazuje da prilika da bake pomognu nije bila konstantna tokom godina. U proseku, žena je postala baka u svojim 40-im godinama, a broj unučadi o kojima je brinula stalno je rastao, dostižući vrhunac u ranim 60-im, a zatim se smanjivao do sredine 70-ih.
Imati baku od 50 do 75 godina povećalo je šanse deteta da preživi od 2. do 5. godina za 30 procenata. Ali istraživači su otkrili da su prednosti bake nestale nakon što je prešla 75 godina. U stvari, prisustvo starije bake po ocu smanjilo je verovatnoću novorođenčeta da preživi do 2. godine za 37 procenata.
Zašto? Prema Čapmanu, previše usta za hranjenje. „U to vreme, bake po ocu su često živele u istoj kući sa svojim sinom i možda im je bile potrebna dodatna nega, kaže on. To je možda pomerilo resurse sa mlađih unuka.
Čapman kaže da zajedno, ovi rezultati pomažu da se objasni zašto je selekcija produžila ljudske živote nakon našeg reproduktivnog vrhunca, ali samo do određene tačke. Baka može da pomogne kada njeni unuci odrastu, a ona je verovatno u svojim 50-im, 60-im i ranim 70-im godinama. Kao što obe ove studije pokazuju, bake mogu da naprave veliku razliku u ovim godinama, a taj reproduktivni podsticaj pomaže da se ljudski život pomeri preko očekivane normalne starosti.
Ali kako unuci rastu, bakina pomoć nema isti uticaj, a evoluciona vrednost dugog života opada. Čepmen je otkrio da stopa smrtnosti baka raste baš kada više ne mogu da pomognu i treba im nega.
BONUS VIDEO