Jedna mama koja mnogo putuje zbog posla ali iz zadovoljstva sama, priča kako je prevazišla osećaj krivice i zašto je to dobro za njenu porodicu.
“Moj šestogodišnjak me je pogledao dok sam stajala na vratima, sa koferom u ruci, pre nego što sam otišla od kuće na jednonedeljno poslovno putovanje na drugi kraj sveta. Prišao je, držao me za ruku i rekao: "Zašto odlaziš tako dugo? Nedostajaćeš mi milijardu triliona puta."
Srce mi je preskočilo, a moja ne tako nova najbolja drugarica, „krivica“, ušla je kroz vrata. Osećala sam da će ostati sa mnom celo putovanje. Ipak, snažno sam zagrlila sina i izašla kroz vrata.
Uvek sam uživala u istraživanju novih mesta. Pomisao da se ukrcam na let izmami mi veliki osmeh na lice. Za razliku od mnogih ljudi koji mrze ideju putovanja na posao, ja uživam u tome. Volim da se prijavim u hotel, idem u teretanu ili kupam se u bazenu, popijem lokalnu kafu na putu do posla, idem na sastanke, šetam i istražujem grad.
Moj muž je takođe entuzijastičan putnik i zajedno smo istražili svet nadaleko. Otkako se moj sin rodio, fokusirali smo se na to da ga naviknemo na putovanja. Poveli smo ga na 10-satni let kada je imao 4 meseca, imali 30 letova pre nego što je napunio 2 godine i odveli smo ga u skoro 20 zemalja.
Ali dok je putovanje sa decom zabavno, nedostajala mi je spontanost i fleksibilnost solo putovanja . Možete da ostanete gde god želite, da jedete šta želite i da istražujete grad bez brige o tome da gurate kolica, upravljate vremenima za spavanje ili pažljivo pratite svoje dete u prenaseljenom području. Takođe mi se dopalo kako sam mogla da spavam posle 6 ujutro.
Prepun radni i roditeljski raspored ne dozvoljava mnogo mogućnosti za solo putovanja, ali radna putovanja su moj način da uživam u nečemu u čemu uživam.”
Mame treba da prestanu da se osećaju krive
Zaposlene mame dugo trpe krivicu što ne mogu da provode dovoljno vremena sa svojom decom. Studija koju je sprovelo Britansko psihološko društvo 2022. godine otkrila je da rodni stereotipi mogu predvideti nivoe krivice koji osećaju zaposleni roditelji, pri čemu zaposlene majke osećaju viši nivo krivice u odnosu na zaposlene očeve.
Druga studija, koju je sproveo Pew Research 2015. godine, pokazala je da akademsko i emocionalno blagostanje dece nije zavisno od vremena koje provode sa svojim majkama.
Ova mama objašnjava: “Kao roditelj koji radi i voli da putuje, osećaj je previše poznat. Krivica se pogoršava kada me prijatelji i porodica često iznenađeno gledaju i pitaju kako se moje dete snalazi bez mene. Niko mi ne postavlja to pitanje kada je moj muž odsutan poslom - ali to je za drugi razgovor.”
Odlučila sam da se rešim krivice
“Nakon što sam dodala još dodatnih dana na poslovna putovanja, shvatila sam koliko je oslobađajuće putovati sam. Ja sam hirurg, a moj muž je tata koji ostaje kod kuće. Znala sam da ne možemo da radimo stvari na tradicionalan način, ali još uvek imam krivicu.
Tokom godina, bila sam na Velikom zidu u Kini, Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku i provela vikend istražujući Angkor Vat, hram u Kambodži, posle nedelju dana sastanaka u Singapuru. Naučila sam da se nosim sa spiralama krivice mame, pa čak i da ih preskočim.
Evo nekoliko koraka koji su mi pomogli da se izborim sa krivicom.
1. Oslonite se na svog partnera ili porodicu za podršku
“Ne mogu a da ne pomislim na frazu „Potrebno je selo da bi se podiglo dete“. To jeste. Oslonite se na svog partnera ili prijatelje i porodicu za podršku dok ste odsutni. Oni vam mogu pomoći da ostanete povezani sa svojom decom, da objasnite da je vaše dete uznemireno i da vam pomognu da budete važan deo rasporeda vašeg deteta čak i kada ste u drugoj vremenskoj zoni.”
2. Razgovarajte o svom putovanju sa detetom
“Neka vaše dete zna koliko ste uzbuđeni zbog avanture. Pre nego što uskočite u avion, pokažite im slike ili video zapise o tome gde putujete.
Moj sin zna koliko moj muž i ja volimo putovanja i veoma je angažovan kada razgovaram s njim uoči solo putovanja. Razgovaramo o gradu, avanturama, hrani i ljudima - i čak traži koje suvenire da mu donesemo.
Na primer, pre mog putovanja u Kinu prošle godine, moj sin i ja smo razgovarali o Velikom zidu i kako je on izgrađen. Bio je fasciniran i zamolio me da mu šaljem slike tokom celog putovanja, što je pomoglo da mi se ublaži krivica.”
3. Pratite raspored vašeg deteta
“Otkrila sam da se moj sin oseća sigurnije i prijatnije kada mu je dan predvidljiv i poznat. Uverite se da onaj ko brine o vašem detetu sledi tu rutinu; deca napreduju u rutini .
Identifikujte vremena tokom dana kada ste im najpotrebniji i uključite se u njihovu dnevnu rutinu uz Facetime i video pozive. Možda nije isto kao da ste tamo lično, ali verovatno je bolje kada znaju da ste udaljeni samo jedan telefonski poziv.”
Vremenske zone mogu otežati koordinaciju rasporeda — vreme za spavanje može doći kada sam usred sastanka — pa zakazujem glasovne poruke, slike i video zapise. Čak ću svom mužu poslati detaljne glasovne poruke da ih pustim našem sinu pre nego što ode na spavanje. Bonus je što se budim uz neke divne glasovne poruke koje su odličan početak dana.
4. Uklonite krivicu
Uprkos tome što ste uradili sve gore navedeno, krivica se i dalje povremeno ušunja. Kada to osetim odmah izađem u brzu šetnju da razbistrim glavu. Podsećam se da je ovo možda teško, ali učim svog sina važnosti oslanjanja na lična interesovanja i strasti. Takođe ga učim da njegovi roditelji mogu putovati na posao, ali on će uvek imati sistem podrške kod kuće.
Nije lako, a ponekad se čini kao da se planine pomeraju, ali uzbuđenje istraživanja novog mesta i sićušno maženje na kraju putovanja čine putovanje vredno truda.
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO