Koliko su u stanju deca da razumeju sve što se dogodilo, kako se i posle godinu dana nosimo kao društvo, roditelji sa ovom situacijom?
Pitanja je mnogo i nema lakih odgovora ali psiholog Biljana Lajović, sa bogatim iskustvom na uspostavljanju sistema zaštite dece i mladih od nasilja, nekada osnivač i koordinator Jedinice za zaštitu od nasilja u Ministarstvu prosvete, vođa programa “Škola bez nasilja”, učesnik u vođenju i realiziji projekata ”Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama, za Yumamu deli svoje uvide i saznanja.
Posle godinu dana od tragedija u Ribnikaru i Mladenovcu, šta primećujete da se promenilo ako jeste, u ponašanju učenika, đaka - kako su ove tragedije današnje đake obeležile?
“Tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“ i Orašju i maloj Duboni su veoma teško, bolno, traumatsko iskustvo za najbliže, porodicu, prijatelje ubijenih i ranjenih, kao i za čitavo društvo. Čini mi se da smo toliko šokirani ovim događajima ostali duševno „zaleđeni“ i teško izlazimo iz tog stanja. Pitamo se zbog čega se to dogodilo, da li je bilo moguće da se spreči, da li smo uradili sve što je moglo da se ublaže posledice ovih tragedija, da li smo otklonili rizike od ponavljanja. Nemamo prave odgovore na ta pitanja - i kako onda da idemo dalje na neki valjan način. I dalje nam nedostaju prave reči, prava dela i snaga da se osvrnemo na sva dešavanja i ozbiljno, promišljeno, samokritično analiziramo i ono što jeste i ono što nije učinjeno.”
A kako su regovala deca, kako je to uticalo na njih?
“Odgovor na to pitanje je još teži - jer ako se mi odrasli nismo dobro snašli, šta možemo da očekujemo od dece. Kad se postavi ovo pitanje setim se nekoliko dečaka, učenika 7. i 8.razreda koje sam srela nekoliko dana nakon prošlogodišnjih majskih tragedija. Sticajem okolnosti počeli smo da razgovaramo, rekli su da je to užasno što se dogodilo, da ne mogu da veruju da neko od njihovih vršnjaka ili nešto starijih može takav zločin da izvrši. Dalje u razgovoru pričali su o tome da je to strašno, užasno, kako im je mnogo žao, ali oni ne znaju šta treba da rade da pokažu svoje saosećanje, da li treba da prestanu da voze bicikle, smeju se, šale. Bili su zbunjeni. Ljutili su se što se govori da deca i mladi nemaju saosećanja, zbog čega ih sve uopštavamo, stavljamo u isti koš. To mi je nedvosmisleno potvrdilo ono što inače mislim da moramo mnogo više da se bavimo decom i mladima, da ih čujemo, razumemo, da razmenimo sa njima svoje misli i osećanja, da zajedno učimo važne „životne lekcije“, tražimo najbolja rešenja za probleme i da nam zaista postanu pravi prioritet.
Bilo bi dobro da se svako od nas zamisli da li to čini, da li na pravi način posvećuje pažnju deci (materijalna dobra nisu najvažnija) i da istraži kako to da promeni na bolje - i da to primenjuje.
Dobro je što je došlo do određenih pomaka u poslednje vreme - zajedništvo roditelja nastradalih u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju u nekim situacijama. To daje nadu da možemo drukčije, humanije.”
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO