Uspešno vaspitanje: Da li se saosećanje uči?

Empatija je sposobnost razumevanja emocija drugih ljudi i reagovanje na te emocije. Smatra se da je upravo empatija ključna za zdrav emocionalni i moralni razvoj. Empatičnost je važna osobina, jer olakšava povezivanje sa drugima. Tako, deca koja imaju saosećanje sa emocijama i potrebama drugih, postaju uspešnija u socijalnim situacijama. Lakše uspevaju da ostvare i zadrže prijateljske veze. Za razliku od njih, deca koja nemaju ovu osobinu, odrastaju u emocionalno hladne, distancirane osobe, koje nailaze na velike teškoće u stvaranju odgovarajućih odnosa sa drugima. Ona teško uspevaju da se usmere na bilo čije druge emocije osim na sopstvene, pa tako ni ne mogu da saosećaju sa emocijama drugih.

Umesto toga, dečake obično pitamo: šta su radili (u vrtiću, na primer) i govorimo im da ne treba da plaču, jer to nije «muški». Na ovaj način ih direktno učimo da svoju emotivnost suzbijaju. Kada ovakvo vaspitanje ima svoje korene u najranijem detinjstvu, očekivano je da devojčice odrastaju u daleko emotivnije odrasle osobe nego dečaci.

Da li se sa empatijom rađamo?

Ipak, iako je empatija veoma važna osobina, ona nije sama po sebi data, niti se podrazumeva. Naprotiv, u pitanju je veština koja se uči i koja se mora podsticati u dečjem razvoju.

Većina dece, posebno ona koja odrastaju u porodici sa više dece, ili su socijalno adaptirana i samim tim naviknuta na postojanje i neophodnost zadovoljavanja ne samo ličnih već i potreba drugih, empatiju usvajaju neosetno, spontano.

Jelena Holcer, pedagog