Bongi je odrasla u tradicionalnoj zajednici Xhosa na istočnom Kejpu u Južnoj Africi. Ona je lekar pedijatari i radi na pola radnog vremena u bolnici u gradu Park. Ona i njen suprug Dean, Južnoafrikanac engleskog porekla, u braku su pet godina i odgajaju Lukhanjoa u ruralnom gradu Tulbagh, oko devedeset minuta od Kejptauna.
„Širok socioekonomski jaz takođe čini veoma različite stilove života – imamo iskustva iz prvog i trećeg sveta u istoj zemlji.“ Ipak, između svog profesionalnog i ličnog života Bongi je uspela da prevaziđe mnogo granica, što ju je učinilo odličnim kulturnim vodičem.
Prva hrana za bebe
“Kukuruzna i ovsena kaša se tradicionalno koriste ovde za prvu hranu beba. Papa je takođe osnovna hrana za odrasle, često se jede uz varivo. Ali ovih dana ljudi se kreću ka barenom povrću, pireima kao prvim čvrstim jelima za bebe. Prvi čvrsti proizvod mog sina bio je avokado; Ja sam samo posle povrća i voća dodavala kašu u obliku ovsa. Kada bebama i maloj deci počnu nicati zubi, mnoge majke će im dati sušeno meso — biltong (sušeno, meso slično goveđem) ili droevors (sušenu kobasicu) — da ga žvaću. Obe su popularne grickalice za decu odrasloj u Južnoj Africi, a mi ih skoro uvek imamo kod kuće.”
O ishrani dece
“Nažalost, prosečno južnoafričko dete nema baš zdravu ishranu. Od svojih pacijenata znam da je uobičajeno dati dvogodišnjem detetu ručak koji se sastoji od paketića čipsa, zaslađenog jogurta i voća - to je jednostavno ono što roditelji mogu da priušte. I iako možda mislite da je voće veoma zdravo, to može biti problem. Tamo gde mi živimo, na farmama, voće je toliko jeftino da možete videti dete kako jede pet breskvi dnevno, što je previše šećera i takođe dovodi do problema sa karijesom. Druga praktična hrana koju često viđate da deca jedu su viršle, prženi riblji prstići i instant rezanci. Ovde postoji popularna marka instant rezanaca - kuvate rezance dva minuta i dodate kesicu sa ukusom u prahu.
U našem domaćinstvu je malo drugačije, jer ja sam lekar i moj posao je u vezi sa promocijom zdravlja. Tako će Lukhanjo za doručak imati ovsenu kašu i jagode, ili pečeno jaje i avokado sa dvopekom (tvrdi biskvit popularan u Južnoj Africi) i čaj. Za ručak bi mu dala sardine i možda avokado ili grašak. Za večeru jede neku verziju onoga što jedemo mi, ali kao i svako drugo dete, njegova omiljena hrana je pica!”
O podizanju deteta iz mešovitog braka
“Moj muž i ja ne verujemo u podučavanje ignorisanja rasa. Prilično snažno osećamo da Lukhanjo mora da zna da postoji crno i belo jer naše društvo prepoznaje ove podele i važno nam je da prepoznamo razlike u načinu na koji se ljudi tretiraju i načinu na koji se resursi raspoređuju. Našem sinu smo dali ime Lukhanjo, Kshosa- ime koje znači 'biti blistavo svetlo'. Lukhanjoovo drugo ime je Itan jer nam je bilo važno da njegovo puno ime odražava obe naše kulture, i želimo da se ponosi njima. Takođe ga odgajamo da bude trojezičan. Uglavnom razgovaram s njim u Ćosi; on i njegov otac govore na engleskom; a zahvaljujući svojoj dadilji, Lukhanjo govori i afrikaans, koji je glavni jezik na našim prostorima.
O nošenju beba
“Gde sam ja odrasla, sve majke su nosile svoje bebe na leđima koristeći peškire ili ćebad u tradicionalnom Xhosa stilu zvanom ukubeleka koji je bio običaj vekovima. Nošenje bebe omogućava joj da se oseća sigurno i bezbedno, a vama daje slobodu da radite druge stvari. Nosila sam bebe od rođaka i prijatelja na ovaj način pre nego što sam dobila svoje dete. Moj sin ima skoro tri godine i još uvek voli da ga nose. Za njegovu veličinu smatram da je tkani omot (dugačak komad tkane tkanine koji dolazi u različitim dužinama) najbolji za nas. Ali danas je dostupno toliko različitih stilova nosiljki da postoji neka za svakog roditelja. Njegovo nošenje mi čini život mnogo lakšim — na primer, kada idem u radnju, on ne trči okolo i ne moram da se trudim da ga držim pod kontrolom. Imamo kolica, ali smo ih koristili samo nekoliko puta, jer smatramo da su glomazna i nezgodna.”
O dojenju
“Odrasla sam na Istern Kejpu, gde nikada nije bilo tabua o dojenju u javnosti. Smatralo se prirodnim delom majčinstva i tradicionalno se podsticalo i podržavalo od majke do majke kroz generacije. Kada sam prvi put čula za celu 'kampanju normalizacije dojenja', sećam se da sam bila veoma zbunjena jer nisam shvatala da je treba normalizovati. Tek kada sam počela da živim u bogatijim zajednicama Južne Afrike, počela sam da se osećam samosvesno o dojenju u javnosti. Bilo je mnogo slučajeva kada su majke izbačene iz restorana i vinarskih farmi zbog dojenja, ili im je rečeno da moraju da idu u toalet da bi nahranile svoje bebe. Nažalost, kao zemlja imamo još dug put do normalizovanja ovog pitanja.”
O porodiljskom odsustvu
“Pošto radim u državnoj bolnici, primam državne beneficije, koje uključuju četiri meseca porodiljskog odsustva. U Južnoj Africi su državni poslovi kao što je moj prilično poželjni jer pružaju dobre uslove rada i beneficije, solidne planove za penzionisanje i generalno su sigurni. Kada sam rodila Lukhanjoa, zapravo sam mogla da uzmem ukupno šest meseci odmora kombinujući to sa danima odmora i dodatnim neplaćenim odsustvom. Moj šef je bio sjajan.”
O samostalnosti dece
“Većina dece u Južnoj Africi uči da bude nezavisna od malih nogu. Naročito među siromašnim porodicama u neformalnim naseljima, decu ćete viđati samu bez nadzora odraslih. Njihovi roditelji moraju da idu na posao, i starija braća i sestre drže na oku mlađe. Naravno, vidite manje ovoga u privilegovanijim zajednicama, ali pošto je većina Južne Afrike tako siromašna, nema načina da policija pokuša da primeni zakon koji zahteva od roditelja da nadgledaju svoju decu. Kada sam bila dete, definitivno sam trčala po ulicama sama ili sa drugom decom iz komšiluka — ljudi o tome nisu brinuli. Sada sam, naravno, majka, i kada vidim malu decu kako se igraju sama, ponekad u nebezbednim uslovima, zabrinem se. Ali to je životna činjenica ovde.”
Ko brine o bebama
“U zajednicama Xhosa, svi rade, a bebu odgaja dadilja ili baka ili je smeštena u jaslice. Većina porodica srednje i više klase može da priušti dadilju u Južnoj Africi, pošto je minimalna plata za domaće radnike u urbanim sredinama samo oko 15 randa [oko 1 USD] po satu. Naravno, postoji širok raspon u tome šta ljudi plaćaju, a mi dadilju plaćamo mnogo više od ovoga, jer ne mislimo da je minimum adekvatna plata. Veoma smo blagosloveni što je imamo.
U našem domaćinstvu, često sam odsutna od kuće zbog posla i Dean je savršeno sposoban roditelj bez mene. Menja pelene i uglavnom kuva, jer voli da kuva. Ali ovo nije norma. Nedavno smo posetili Francusku i moj muž i ja smo bili zapanjeni kada smo videli mnogo muškaraca kako se brinu o svojoj maloj deci i bebama, čak i tokom dana. Ovo je neobičan prizor u Južnoj Africi gde je negovanje i dalje veoma ženski i retko se vidi da muškarac gura kolica, a skoro nikada ne nosi bebu na telu.”
O batinama
“Prošlog oktobra, viši sud je zabranio fizičko kažnjavanje dece u kući, a sada je zapravo nezakonito da roditelji udaraju svoju decu. Ovo bi moglo zvučati ekstremno, ali morali smo da usvojimo ovaj zakon jer je zlostavljanje dece prilično teško u Južnoj Africi. Kao lekar, lično sam videla mnoge užasne slučajeve. I pošto je istorijski bilo vrlo malo pravne zaštite za decu, vlasti su mogle da urade vrlo malo. U stvari, bilo je pre samo nekoliko decenija kada telesno kažnjavanje nije bilo zabranjeno u našim školama. Kada sam bila u školi, udarali su me štapom ili lenjirom po ruci. Jedna učiteljica nas je jako štipala po obrazima. Momci su se udarili po guzi. Sada, naravno, kada se osvrnem na ovo, čini mi se neverovatno da se to smatralo normalnim i savršeno prihvatljivim.”
O lokalnoj divljini
“Južna Afrika je poznata po svojim rezervatima za divljač u koje turisti dolaze da vide lavove, slonove, nosoroge, itd. Ali tamo gde živimo na Zapadnom Kejpu, udaljeni smo dva sata od najbližeg parka za divljač — životinja koje najčešće viđate ovde su krava, ovca i svinja! Imamo babune na periferiji našeg grada i retko se na susednoj farmi pojavi problem leoparda. Ali što se tiče lokalnih divljih životinja, moj najveći strah su zmije, koje redovno viđamo. Najopasnija je Kejp kobra, jarko žuta zmija otrovnica koja je jedna od najsmrtonosnijih u Africi. Mnogo puta smo razgovarali sa Lukhanjoom o zmijama, tako da on zna kako da se ponaša kada ih vidi. Moj muž je zapravo neki fanatik zmija (skupljao ih je kao dete!), pa je naučio Lukhanjoa kako da prepozna različite zmije i kako da mirno odstupi kada je ugleda. Važno je znati ovo, tokom odrastanja ovde!”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO