Bavim se majčinstvom proteklih 18. godina, da. Međutim, protekla decenija me je naučila nešto novo.
Mi odgajamo naše sinove dok oni smelo osvajaju ovaj svet. Vladaju haosom, dubokog glasa, isturenih prsa. Tu je i nežnost, ali prolazna, jer nova avantura čeka na svakom ćošku.
Odgajati sinove znači dati im snagu – prvo njihovima telima, koja uvek rastu – a zatim srcima, dušama koje se nekad čine nedodirljivim, nepristupačnim, ali mi znamo … ali, kako mi majke znamo, da to nije tako.
Sinovi su neverovatni u njihovom pronicljivom znanju kada treba otvoriti poklopac, napuniti rezorvoar kada vetar strahovito duva ili kada je smeh potreban da zameni majčinu tugu i jad.
Odgajati sina je odgajati onog koji će jednog dana biti vaš zaštitnik.
Koji će stati na put svakome i svačemu što preti da naruši sigurnost ili sreću. Pospešujemo ovu energiju koja je neophodna dečacima iznova i iznova, jer je to vredno. Zaista je vredno. Oni su vredni.
Ali ćerke.
Ćerke su drugačije, što sam shvatila upravo u momentu kada su mi je nežno predali. Spoljni svet je bio okrutan i beo, ali u toj maloj sobi, dostojanstvo se rodilo i sve se ostalo umirilo.
Recite da grešim, da to ne treba tako biti, recite ne, oni treba da budu isti, osećati iste stvari, ponašati se isto, prema njima se treba ponašati jednako. Moje srce mi je reklo drugačije tog prvog dana, a i dalje mi tako govori svakog dana.
Kada odgajamo naše kćerke, plešemo nežni ples. Onaj od uzajamnih pitanja, osećamo se izgubljeno na ovom putovanju koje smo mislili da tako dobro znamo. Pitanja koja mi postavljamo njima – s njima smo već tako dobro upoznate.
Da li si dobro spavala, dušo? Da li si žedna? Kako si? Ta smo pitanja savladale na našem putovanju majčinstva i čini se da ih izgovoramo tako lako, baš kao što nam i ljubavne misli zbog kojih to pitamo dolaze.
Ali pitanja upućena nama – to su pitanja od kojih nam zastane dah, makar na momenat, dok neznanje još jednom preovladava nad svim onim što nam je poznato.
Saznanje da je majčinstvo sada ovo. Sveto mesto gdje odjednom ima mesta za pitanja upućena nama…. kako si TI spavala, mama? Želiš li čaj, mama? Da li te je prošla glavobolja, mama?
A godine, one prolaze, a dok one prolaze pitanja upućena nama i ona koja mi pitamo zauzimaju svoj prirodni ritam. Ritam koji stvara, dan za danom, ovaj ples koji samo majke i ćerke dele.
Nedavno sam shvatila da ovaj ples, baš ovaj ples, cveta sam od sebe, dok mi majke učimo da odgajamo buduće majke.
Mlade ćerke koje gledaju, traže, čekaju da neguju druge. Mlade ćerke koje osećaju potrebe pre nego što se one vide. Mlade ćerke koje same otvore svoja srca u nadi da će zalečiti drugo bolno srce.
Vežbaju se na mačićima, lutkama i starim plišanim igračkama. Vježbaju se na kučićima, insektima i na slomljenim jajima ptica. Vežbaju da vole, brinu, da daju dok nemaju više šta da daju. One vežbaju …. na nama.
Sinovi su poklon njihove spektakularne vrste. One koju ne bih menjala za bezbroj najređeg dragog kamenja. Majke samo sinova, osećajte se blagosloveno, jer to i jeste. O, kako samo jeste.
Poklon, međutim, u ovih 10 godina učenja ovog novog oblika majčinstva je briga o srcu baš one koja vraća tu brigu nazad.
To…. to je toliko posebno da se ne može opisati rečima. Možda je ovaj predivni poklon tako komplikovan i složen, da ga i ne bi trebalo pokušavati dobiti.
yumama/lolamagazin