Rodi se to maleno čudo koje treba da naučiš o životu i svemu što ga okružuje. Niko te unapred ne pripremi kako ćeš to učiniti. Nema instrukcija, nema vodiča kroz prvu, drugu ili desetu godinu detetovog života.
Znaš kako su tvoji roditelji postupali sa tobom. Znaš da želiš da budeš makar jednako dobar, ako ne i bolji na tom putu. Od nekih nije teško biti bolji, ali pusti sad to, nije to tema.
Svakodnevno tumaraš po mraku i Boga moliš da ne počiniš nesvesno neku grešku, koja će dete trajno oštetiti, a ti ćeš za to saznati tamo nekad kasnije, kad odraste i počne da ti zamera što nisi bio ovakav ili onakav.
Kao da ti ne bi bio najbolji na svetu, samo da znaš kako. Nije to tako jednostavno.
U svakodnevnoj borbi sa egzistencijalnim problemima prenebregneš često ono što je najvažnije u svim danima i svim etapama roditeljstva, a to je iskazivanje istinske ljubavi i podrške.
Znam, čitaš ovaj tekst i prevrćeš očima tako jako da sopstveni mozak možeš videti, ali stani. Da, znam isto tako da detetu trebaju nove patike i hrana na stolu i rekreativna koju niko neće platiti ako ti ne stvoriš novac. Znam koliko te to umara i koliki je pritisak na tebi. Sve razumem.
Ali da ti kažem. Dete neće biti oštećeno bez nove igračke, nove šljokičave krpice ili najnovijeg mobilnog telefona. Ono što će ga oštetiti trajno su kritike, iste one koji si i ti slušao, a sada ih nesvesno ponavljaš. Znaš ono:
Ništa ti ne znaš.
Ništa ti to ne valja, ajde makni se, uradiću ja umesto tebe.
Ni za šta te Bog nije stvorio.
Može to i bolje.
E, dragi moj prijatelju s one strane ekrana, takve rečenice kontinuirano ponavljane navele bi i Teslu da posumnja vredi li čemu njegov trud, a kamoli jedno dete. Okruženo konstantnim kritikama dete raste misleći da je ništavno sve što radi.
Ne veruje u sebe. Ne veruje u svoje postupke. Ne veruje da je sposobno, da ume, čak ni kada ga hvale. Čuj, hvale ga tu neki nepoznati ljudi. Da valja, valjda bi to roditelji prvi prepoznali.
Nemoj da ti se dete bori za mrvicu ljubavi i prihvatanja na jedinom mestu na svetu gde takve emocije treba da se služe u izobilju, da pretekne.
Nikada nemoj da budeš roditelj koji je najvatreniji kritičar bića koje čezne za podrškom. Svet je okrutno i surovo mesto, koje i najbolje natera da se preispituju. Nemoj tom malom čudu koje ti je raslo pod srcem da budeš noga saplitanja.
Budi odskočna daska umesto toga. Budi onaj koji hrabri, istinski veruje, podržava i voli. Tako ćeš mu bar neku šansu dati. U suprotnom je nadrljalo. Veruj da znam o čemu pričam.
Yumama/lolamagazin