Da me odvedeš na pijacu u Rumu, pa da mi kupimo ljubičaste klompe sa šljokicama, kao onda, jer su me podsećale na zvezdano nebo.
Da me ubeđuješ da se najbolji pasulj sprema u ekspres loncu i da te se uvek setim kada ga kuvam u običnom, jer bežim od novih stvari.
A i smara me da osluškujem da li pišti para.
Da me opteretiš svojim životom i izborima.
I da ne znam kako da se postavim ni kako da zaštitim sestre, braću i sebe.
Da me umoriš i nahraniš samo jednim “ej bre pa imate mene, tu sam.”
Da nas odvedeš u gljive.
Da razvijem mehanizme odbrane da bih bila sprema na sve što mi život sa tobom donese.
Da ih se godinama rešavam, jer preterah.
Da nam pečeš ribu nedeljom.
Da mi ništa u životu ne zafali.
I da budem zakinuta za sve u isto vreme.
Da me voziš na motoru.
Da me zagrliš i da svi tereti opet spadnu.
Da mnoge lepe stvari pripišem tebi, da si ih ti učinio iako znamo da nisi. Jer mi lepo zvuči.
Da nestaneš na nekoliko dana i da znamo gde si i da se pravimo da nije ništa.
Da je to normalno.
Da delimo sarmu, ti da jedeš meso, a meni da ubacuješ same listine u tanjir.
Da ne razaznajem da li nas ljudi za stolom na slavi žale ili ih stvarno zabavljamo.
Da budeš cirkus koji ne može da se prepriča.
Da mi budeš sve na svetu.
Da spaseš neki ljudski život kao da je to ništa, pa da to saznamo od drugih, kao da je sramota, a ne ogromna stvar vredna divljenja.
Da se stvoriš kada mi trebaš.
Da ne dozvoliš da mi se ovako telo i um raspadaju dok te gledam i ne mogu ništa da učinim.
Da mi nikada ne odeš.
Da mi budeš otac i u sledećem i u onom tamo životu, i za milijardu godina da mi opet budeš ti tata.
Jer ti si knjiga.
Teška škola.
Dokumentarac.
Izazov.
Teret.
Sreća.
I žao bi mi bilo da propustim ovo sve ponovo. Na neki način.
Jer život je samo igra drugima.
Nama je rolerkoster.
I vožnja nam je luda, al’ dobro nam ide.
Yumama/Instagram beloucrnom