- Jelena je bila tinejdžerka kada je zatrudnela sa muslimanom, a njen otac je, kada je to saznao, insistirao da joj lično uradi abortus.
- U međuvremenu su je udali za Veljka, a onda je slučajno srela Emila u jednoj banji.
Pre rata u bivšoj Jugoslaviji, Jelena iz Beograda i Emil iz Tuzle upoznali su se sasvim slučajno, na njenoj maturskoj ekskurziji. Ona je dolazila iz ugledne beogradske porodice, a on je, odrastajući samo uz majku, rano počeo da radi kako bi stao na svoje noge. Ljubav je planula u trenutku kad su se nad Jugoslavijom već nadvijali prvi nagoveštaji rata koji je i njima dvoma iskrojio sudbinu kakvu nisu mogli ni da naslute. Ovo je Jelenina priča.
"Zovem se Jelena i dolazim iz Beograda. Bilo je leto 1991. kada sam se, kao petnaestogodišnja devojčica, zaljubila u Emila iz Tuzle. Upoznali smo se dok sam bila na ekskurziji u Sarajevu; radio je kao konobar u hotelu u kom smo dve večeri spavali. Emil je bio četiri godine stariji, visok, zgodan i sa neodoljivim osmehom; kad smo se sreli, bila je to ljubav na prvi pogled. Ja Srpkinja, on musliman. Ali, ko je za to mario u ono vreme!
Vratila sam se u Beograd i spremala za upis u gimnaziju, a srce mi je ostalo u Sarajevu. Emil i ja smo razmenjivali pisma, po nekoliko nedeljno. Svako pismo bilo je mali svet u kojem smo samo nas dvoje postojali. Pamtiću večeri kada sam sedela sama u sobi, s pismima u rukama, čitajući reči koje su me čuvale i grejale. Dolazio je povremeno u Beograd, viđali smo se krišom, jer moji roditelji ne bi dozvolili da se njihova ćerka jedinica zabavlja sa muslimanom iz Tuzle koji konobariše. Imali su velike planove za mene; mama advokat, tata poznati ginekolog. Očekivalo se da završim gimnaziju i upišem Medicinski fakultet.
"Kad je tata saznao da sam trudna, insistirao je da lično uradi abortus"
Kad sam završila prvu godinu gimnazije tražila sam da radim preko leta, da bih zaradila džeparac za letovanje. Jedva su mi dozvolili. Emil je uzeo slobodan vikend i bili smo zajedno u Puli. Najlepši vikend u mom životu! I sve je bilo savršeno dok nisam saznala da sam trudna.
Tek što sam napunila 16 godina. Moj otac, ginekolog, saznao je da sam trudna i naterao me da abortiram. Hteo je da bude sto posto siguran da se nekom od njegovih kolega neće desiti greška, pa da zadržim plod. Zajedno sa mamom doneo je odluku da mi on uradi abortus. Košmar kroz koji sam prošla nikada neću zaboraviti.
'Ne brini, uradio sam tako da ćeš moći da rađaš kad ti za to dođe vreme. Ovaj incident sa muslimanom nećemo pominjati, iako bi trebalo da te i majka i ja kinjimo zbog toga. Od tolikog Beograda našla si nekog iz Tuzle! Pa još konobar! Obrukala si nas, cela bolnica mi se smeje u lice zbog tebe', siktao je i vređao me dok me je vozio kući iz bolnice.
Traume sam lečila pišući Emilu pisma i čekajući da on na njih odgovori. Povremeno smo se i čuli telefonom, kad moji nisu bili kod kuće. Tešio me je, govorio da će doći po mene čim napunim 18 godina i da ćemo zajedno otići sa Balkana. Tad nam niko ništa neće moći, jer ću ja biti punoletna.
Ubrzo je krenuo rat. Telefoni nisu radili, pisma su stizala sve ređe... Noćima sam drhtala od straha kad bih samo pomislila da ga možda nikad više neću videti.
"Roditelji su uveli Veljka u moj život"
Godinu dana otkako je krenuo rat u bivšoj Jugoslaviji upoznala sam Veljka, dečka iz banje na jugu Srbije. Došao je u Beograd da studira, a moji roditelji su mu pružili privremeni boravak dok se ne snađe za stan. Tad nisam znala da je to bio njihov plan: da uvale Veljka u naš četvorosoban stan i da on počne da mi se udvara kako bih što pre zaboravila da je Emil ikad postojao u mom životu.
Veljko je bio korektan dečko; trudio se da paralelno studira i radi, ali i da celu moju porodicu iznenadi spremljenim doručkom svakog vikenda. Dok sam se okrenula, Veljko je već postao deo mog života. Čekajući da se Emil javi, pala sam pod roditeljski uticaj i prihvatila Veljkovo udvaranje. Udala sam se za njega, iako ga ni tada, a ni danas nisam volela kao što sam volela Emila.
Veljko i ja smo dobili ćerku dok sam bila na trećoj godini studija medicine. Dala sam joj ime Mila – ime koje je uvek nosilo sećanje na Emila. Svaki dan nosio je težinu, ali i tiho sećanje na moju najveću ljubav. Utrnula sam onog trenutka kad su mi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći; iako im nikad nisam oprostila što su me gurnuli u Veljkovo naručje, shvatila sam da nisu znali kako drugačije da me iščupaju iz depresije u koju sam upala posle abortusa i prekida kontakta sa Emilom.
Život je tekao dalje, a mi smo se preselili u Veljkovo rodno mesto zbog bolesti njegovih roditelja. On je tamo našao posao, ja sam postala domaćica. Stan u Beogradu smo izdali i od toga plaćali lečenje njegovih roditelja.
Mila je rasla i svakim danom sve više ličila na mene. Lepo se uklopila u novu sredinu, obožavala je što opet ima baku i deku, jer je mnogo patila za mojim roditeljima. Ja nisam imala izbora: kad su se Veljkovi roditelji razboleli mogla sam ili da pođem sa njim i Milom ili da pokrenem brakorazvodnu parnicu, bez posla, bez para, sa detetom koje raste i obožava svog oca... Rešila sam da poštedim dete trauma i da joj pružim svu ljubav ovog sveta. Da budem pravi roditelj, onakav kakav sam mislila da bi trebalo da budem. Drugačija od moje majke i mog oca.
Iznenadni susret sa Emilom
U maloj sredini čovek se brzo navikne na miran život. Prijalo mi je da budem domaćica, da pomažem svekru i svekrvi i da gledam moje dete kako raste. Veljko je bio moj tihi oslonac, ali ne i muškarac koji bi ispunio moje snove. Pristala sam na sve, samo zbog Mile.
I onda, jednog dana u banjskom lečilištu gde sam otišla sa Milom u šetnju, ugledala sam Emila. Njegove oči – iste one koje sam sanjala noćima – gledale su pravo u mene. Bio je u kolicima koja je gurala lepa mlada žena. Kad me je spazio, odmah se ozario.
"Jelena? Je li ovo moguće?", pitao je, sve vreme gledajući me pravo u oči.
Želela sam da ga zagrlim, da plačem, da vičem, ali nisam mogla. Više nije bilo povratka, život je postavio svoje granice, a ja nisam imala snage da ostavim Veljka.
Upoznala sam ga sa mojom ćerkom Milom, a on mene sa svojom suprugom Anelom. Njegove oči su se napunile suzama kada je shvatio značenje imena moje ćerke. Osećala sam kako mu srce puca od tuge.
Tog dana, dok je sunce obasjavalo banjske kapije, osetila sam sve godine bola, gubitka, čekanja i nade. Ali i tiho olakšanje što smo se Emil i ja našli, što smo mogli da vidimo jedno drugo, makar samo tada, makar samo u tom trenutku. Ljubav može da preživi, čak i kroz godine rata, razdvojenosti i nemogućnosti. I ponekad, samo ponekad, to je dovoljno da srce nastavi da diše.
"Imaš li još dece?", pitao me je kad smo se rastajali.
"Ne. A ti?", pitala sam, iako sam u dubini duše znala da će odgovor biti negativan.
"Nemam. U ratu sam bio teško ranjen, jedva sam živu glavu sačuvao. Alah mi je poslao Anelu da me spasi, da bude uz mene... I zahvalan sam na tome... Čuvaj se. I čuvaj Milu", rekao mi je pre nego što smo se rastali.
Anela je uljudno klimnula glavom i gledala me sa tugom u očima. Obe smo u tom trenutku znale da joj Emil ništa nije prećutao. On našu ljubav nije krio. Ni ljubav, ni nesreću.
Dok smo odlazile kući, držala sam Milu za ruku i znala - ljubav koja je davno planula još uvek živi, tiho, nevidljivo, ali nepokolebljivo i ostaće takva u meni dok dišem. Nju ništa neće moći ni da uništi, ni da zameni. I ne treba. Emilova i moja ljubav iz mladosti biće moja luka u koju ću se sklanjati svaki put kad me život bude dovodio u iskušenja.
Roditeljima nikad nisam oprostila što su me odvojili od Emila. Naše dete danas bi možda već imalo svoju porodicu... Možda bih već bila svekrva ili tašta. Sada sam Milina mama i Veljkova žena. I Jelena koja će zauvek voleti Emila.
U foto-galeriji pogledajte najlepše citate o porodici:
Izvor: zena.blic.rs/Yumama
