Emili Smit je imala 19 godina i živela je u dolini Napa kada je porodična vinarija bila na ivici kolapsa. Dugovi su se nagomilali, preteći da unište generacije napornog rada. Njeni roditelji, Džon i Meri Smit, pozvali su je na razgovor te večeri, sa licima obeleženim očajem.
"Emili, Tarek Ben Malik će otplatiti naše dugove, ali on želi tebe za ženu", rekla je Meri drhtavim glasom.
Tarek Ben Malik, sedamdesetpetogodišnjak, bio je moćni šeik iz Maroka poznat po tome što je navikao da dobija sve što poželi. Nije želeo glamuroznu zvezdu, već tradicionalnu američku devojku - čistu i nevinu. Advokat je gurnuo ugovor preko stola, zlatni pečati su se presijali na svetlosti.
Roditelji prodali svoju ćerku
"Izabrao je vas, gospođice Smit", rekao je čovek hladnim tonom, a Emilino srce se steglo. Ugovor je bio besprekoran, sa klauzulama na engleskom i arapskom, ali istina je bila surova: Emili je bila prodata. Vrištala je, molila da pobegne, suze su joj se slivale niz lice, ali odluka njenih roditelja bila je nepokolebljiva. "To je jedini način da spasemo vinariju", reče Džon šuplje. Emili se osećala izdano, budućnost joj je izmicala kroz prste.
"Simbolično je, draga moja", dodao je Džon, izbegavajući njen pogled. "Star je; verovatno mu samo treba društvo, ništa više."
Emili se držala ove krhke nade, iako ju je strah stezao u grudima. Duboko u sebi, mislila je da su ove reči laž, namenjene da ublaže njen bol.
Odrekla se slobode zarad porodice
Dogovor su sklopili međunarodni advokati, a marokanski posrednik je povezao sve detalje. Dugovi vinarije su zamrznuti, a aukcija je otkazana preko noći, ali Emilina sloboda je imala svoju cenu. Avionska karta za Marakeš je već čekala, zakazana za subotu. Spakovala je stvari sama, drhtavim rukama, svaki predmet je bio uspomena na život koji je ostavljala za sobom.
Emili se ukrcala u avion, tišina u kabini gušila joj je misli. Da li bi ovo bio novi početak ili kraj njenog života? Pitanje je ostalo bez odgovora dok je avion prelazio okeane. Osećala se kao teret, a ne kao nevesta, srce joj je bilo teško od straha i rezignacije.
U Marakešu je čekao novi život
Emili je sletela u Marakeš, gde ju je čekao crni oklopni automobil sa tihim, strogim vozačem. Grad je bio živ – deca su trčala kroz užurbane pijace, palme su se njihale na vrelom povetarcu – ali je delovao kao da je to bio drugi svet. Njen hotel, tvrđava od mermera i zlata, bio je rezervisan samo za nju. Svaki luksuz – od svilene posteljine do vazduha mirisa jasmina – vrištao je o zatvorenosti, a ne o gostoprimstvu.
Dok se Emili vozila do Tarekove palate, osetila je težinu masivnih kapija. Mermerne dvorane su blistale, lusteri su bacali hladnu svetlost, ali veličina je bila bezdušna. Sluge su se kretale precizno, sa usiljenim osmesima, izbegavajući njen pogled.
"Ovo nije dom", pomisli Emili, dok su joj koraci odjekivali u ogromnim hodnicima.
Uoči venčanja, sluškinje su ušle u njenu sobu sa poslužavnicima čaja i ulja.
"Raduje se što će vas upoznati, gospođice Emili", rekla je jedna tihim glasom. Stomak joj se prevrnuo, ruke su joj čvrsto stezale naslon za ruke stolice.
"Sastanak? Zar to nije samo formalnost?" upitala je, glasom čvršćim nego što je nameravala.
Sluškinja je oklevala, gledajući u pod.
"To je tradicija", šapnula je, ostavljajući Emili samu sa svojim užurbanim mislima. Istina ju je snažno pogodila: ovo nije bila samo papirna formalnost. Niko nije obećao da će je poštedeti Tarekovih želja. Jutro je donelo tešku tišinu u palatu, kao da je zadržavala dah. Sluškinje su donele belu svilenu haljinu sa biserima i praznim komplimentima, njihove ruke su bile brze i bezdušne.
Pripreme za venčanje
"Danas je vaš veliki dan, gospođice Emili", rekla je jedna, kao da bi trebalo da zrači. Emili je htela da vrisne, da pocepa haljinu, ali je ostala nepomična, telo joj je odavalo um.
Trebalo joj je sat vremena da obuče haljinu, svaki sloj joj je stezao čvor u srcu. U ogledalu je videla nevestu, ali se osećala kao roba, upakovana za tuđe zadovoljstvo.
"Ko sam ja sada?", šapnula je svom odrazu, slab miris joj se zadržavao na vratu poput žiga. Sluškinje su otišle, završivši posao, ostavljajući je da se sama suoči sa danom.
Svečana sala je bila ogromna, njena elegancija hladna i nemilosrdna. Diplomate i advokati su zauzeli svoja mesta, lica im su bila beživotna, lišena topline. Emili je stajala sama pred oltarom, odsustvo njene porodice je bilo srceparajuće.
"Kako su me mogli ostaviti ovde?", pomislila je, stežući svilu svoje haljine.
Tarek Ben Malik je dominirao prostorijom, elegantan u tradicionalnoj odeći, sa sijajućim tamnim očima. Sa sedamdeset pet godina, zračio je kontrolom, pogled mu je bio ispunjen posedom, a ne ljubavlju. Video ju je kao trofej, novo dostignuće za svoje carstvo.
Sveštenik je govorio na arapskom i engleskom, glas mu je bio monoton i formalan. Emili je potpisala papire koje jedva da je čitala, prihvatila je teški zlatni prsten i postala gospođa Ben Malik. Njen glas je ostao čvrst, ali joj se duša slomila sa svakom rečju. Titula je visila kao lanac oko njenog srca. Posle ceremonije, Tarek je prišao sa osmehom oštrim kao sečivo.
"Lepša si nego što su obećali", rekao je, ljubeći joj ruku, usne su mu se previše zadržavale. Emili se mučila da sakrije gađenje, osećajući mučninu iznutra.
"Hvala vam", šapnula je, gotovo nečujno, plašeći se sledećih reči.
Nagnuo se bliže, njegov vruć dah je bio na mom uhu.
"Počinjemo večeras", rekao je, a oči su mu zasijale od namere. Obećanje je proželo Emili jezu, potvrđujući njene najgore strahove. Zamrzla se, tačno znajući šta je mislio, srce joj je lupalo.
Pala je noć, i sluškinje su povele Emili kroz lavirint dvorskih hodnika. Teška vrata, debele zavese i tiha bašta prolazili su pored njih, i evo ih pred zlatnim vratima.
"Ovo je vaša soba, gospođo Ben Malik", rekla je jedna, duboko se poklonivši.
"Gde je Tarek?" upita Emili, glas joj se tresao od straha.
"Doći će kasnije, kako tradicija nalaže", odgovori sluškinja, tiho zatvarajući zlatna vrata. Emili sede na krevet, srce joj je lupalo u ogromnoj, luksuznoj sobi, zlatni nameštaj i teške zavese su je gušile. Ogromno ogledalo ispred nje odražavalo je stranca - zarobljenog i usamljenog.
"Ne mogu ovo", šapnula je, ali nije bilo izlaza.
Dve sluškinje su se vratile sa uljima i providnom tkaninom koja se teško mogla nazvati odećom.
"Trebalo bi da se okupaš", rekla je jedna, mehanički raširivši providni čaršav. "Tarek ceni tradiciju", dodala je druga, izbegavajući Emilin pogled. Grlo joj se steglo; odeća je bila simbol kapitulacije, a ne spavaćica.
Emili je sedela na krevetu u uskoj haljini, golih nogu, svesna svake linije lica. Ni čaršavi nisu mogli da sakriju njenu ranjivost, niti joj je disanje smirilo srce. Iščekivanje se vuklo, svaka sekunda ju je opterećivala. Stisnula je ruke, nokti su joj se zarivali u dlanove, pripremajući se za neizbežno.
Promenio joj život iz korena
Kvaka se okrenula, oštro u tišini, poput pucnja u mraku. Tarek je ušao, odeća mu je lepršala, njegov jak, bogat miris ispunjavao je sobu. Njegove oči su se uprle u nju, gladne i nemilosrdne, dok su se vrata zalupila za njim.
Međutim, ništa se nije dogodilo prve bračne noći od onoga što je mlada devojka razmišljala. Videvši je, nije želeo da je povredi, već da joj pomogne i spase je od ljudi koji su bili spremni da je prodaju samo kako im ne bi propala porodična firma. Prebogati šeik pružio joj je život iz snova, nikada je nije dotakao, ubrzo su se razveli i imali odnos kao otac i ćerka.
Omogućio joj je da se školuje i nada se da će postati moćna poslovna žena koja će sebi sama obezbediti lepu budućnost.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
· Reaguj