Svako ko ima dete sa ADHD-om zna koliko je to teško. Dok druga deca uče da vezuju pertle, pakuju kutije za ručak, rade domaći zadatak i generalno počinju da vode svoje živote bez pomoći, za vaše dete je neviđeni napor da ode u školu sa uparenim cipelama.
Maskenbali predstavljaju poseban problem. Moj sin i ja smo stigli do školske kapije i našli se okruženi čarobnjacima, dinosaurusima, "ludim" naučnicima i astronautima, dok je on bio obučen kao... pa, školarac.
Naravno, trebalo je da pročitam pismo koje nam je škola poslala, ali od posla nisam stigla. Druga deca su prethodni mesec provela uzbuđeno razgovarajući sa roditeljima o danu knjige i planirajući svoju odeću za taj dan. Moj sin nije bio svestan celog događaja.
Nedavno, u srednjoj školi, pogrešio je dan za maskenbal i pojavio se u školi obučen kao minion visok 190 cm, dok su svi ostali bili u školskim uniformama.
Da haos bude još veći, izgubio je violinu na putu do kuće, pa sam morala da se vozim po gradu sa ogromnim minionom, jureći autobuse u pokušaju da pronađem violinu.
Violina se konačno pojavila u prodavnici brze hrane. Zato, oprostite mi ako sam bila malo previše zaštitnički nastrojena. Kažu da treba dozvoliti deci da dožive neuspeh, da im se dozvoli da uče, ali deca sa ADHD-om mogu da ne uspeju drugačije od većine i da ponavljaju isti neuspeh do beskonačnosti, tako da teret pada na roditelje da predvide sledeću "rupu na putu" i da ih vode oko nje - što sam ja i radila.
Napisala sam liste aktivnosti za svaku sobu i zakačila ih na zid. Stavila sam mu porukice sa obavezama u futrolu za violinu, napravila rasporede za obnovu gradiva u bojama i godinama sam mu unapred spremala odeću kako bih izbegla jutarnju krizu. Bila sam mu lični asistent. Njegov budilnik, pisac dnevnika, bankar, kuvar, pralja, vozač i osoba koja ga preslišava gradivo. A sada, sa 18 godina, ostavlja za sobom ovaj neverovatni tim podrške i počinje svoj samostalni život, upisuje fakultet.
U svom uobičajenom načinu predviđanja problema, pomislila sam da bi bilo dobro da moj sin ima nekoliko seansi kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT) kako bi se uspostavili neki sistemi koji će mu pomoći da se sam nosi sa njima. Da predvidim sve probleme pre nego što ga skrenu sa puta na fakultetu. Da zamenim svoju ulogu.
Zato sam zakazala onlajn seansu i čekali smo ispred računara. Pitala sam sina da li bi više voleo da izađem, ali je rekao da bi više voleo da ostanem tu. Nije imao pojma o čemu se radi.
"Neuspela" terapija
Kasneći tri minuta, preskupa terapeutkinja se konačno pojavila. Doterana, uglađena žena sa američkim naglaskom.
"Kakvom ishodu ove seanse se nadaš?", upitala je mog sina.
Izgledao je nezainteresovano, pa sam objasnila promene sa kojima će se suočiti na fakultetu i da se nadam da će mu pomoći da uspostavi sisteme za snalaženje u svim tim promenama.
"A kako je tvoje mentalno zdravlje?", upitala je mog sina. Izgledao je zbunjeno. "Dobro" rekao je na kraju.
"Kako se snalaziš sa školskim obavezama?", upitala je. "Ponekad mi treba ceo dan da se konačno smirim i uzmem da uradim zadatke", rekao je.
"Kako se osećaš povodom toga?", upitala je mog sina. "Veoma je frustrirajuće", rekala sam. "U redu je", rekao je moj sin. "Veoma brzo se snalazim kada konačno počnem", prenosi YourTango.
Čak bi i slep mogao da vidi obrazac koji se ovde pojavljuje. Ali ja nisam. "Dakle, da li biste mogli da mu pružite neke ADHD alatke kako biste mu pomogli da bolje upravlja svojim vremenom?", upitala sam.
Bila je to dobra ideja. Ali bila je moja ideja. Dakle, nije bila dobra.
Terapeutkinja je duboko udahnula i pogledala nas oboje, rekavši nam da nije uverena da moj sin ima ikakvu želju za promenom.
"Kognitivno-bihejvioralna terapija je osmišljena oko želje za promenom. Ne mislim da vaš sin želi da se promeni. Mogu da vam dam neke predloge, ali bez motivacije koja dolazi od njega, malo je verovatno da će uspeti"
Dakle, ovo je bilo gubljenje vremena i mnogo novca?
"Mislim da mogu da vam pomognem na neke načine", nastavila je. "Šta biste želeli da promenite?"
"Mogao bi sam da vodi svoj dnevnik".
"Zašto vi vodite njegov dnevnik?", pitala me je.
"Zato što on ne vodi", odgovorila sam. Razmišljala sam o tome da pošaljem poruke sa svim datumima i terminima časova vožnje svom sinu na telefon, ali on je bio van dometa u teretani kada je instruktor vožnje stigao.
"Pa šta se dešava ako pogreši, doživi neuspeh?", upitala je. "Bacili smo novac, vreme instruktora vožnje i njegovu priliku da uči", rekla sam.
"Okej, ali da li bi moglo biti nekih neposrednih posledica za njega ako to propusti?", upitala je. "Kao što je, recimo, da mora da vam vrati novac?"
Nešto je negde kliknulo. "Šta?", rekao je moj sin, izgledajući uznemireno. Nije mu se sviđalo kuda ovo vodi.
Bilo je još toga. Terapeutkinja je duboko udahnula, ne znajući kako ću shvatiti sledeću stvar koju je imala da kaže.
"Divno je što ste bili tako brižna majka svom sinu, puna ljubavi. Uspeo je na toliko načina, delom zahvaljujući vašoj organizaciji i pomoći. Ali najbolji način da se brinete o njemu sada je da ga pustite da sam radi te stvari, a gde je potrebno, pustite ga da ne uspe".
Ali, ali, ali... htela sam da kažem. Nemate pojma.
Prihvatanje istine
Stegnutog srca, shvatila sam da je terapeutkinja bila u pravu: Imali smo neke spektakularne neuspehe, ali nikada nisam zaista predala odgovornost svom sinu.
Dakle, zaista, neuspesi su bili moji.
Rešenja moraju da dođu od njega, a ako ja nastavim da radim stvari umesto njega, on neće ni videti da postoji problem. On je odrasla osoba sa zapanjujućim sposobnostima predviđanja ocena. Vreme je da mu verujem može da se podigne sam kada padne.
Možda je najteži deo roditeljstva baš poslednji. To je kao trapez, kada se zamahnete unazad, zatim skočite napred i znate da morate da pustite svoje dete kako bi moglo da odleti i, nadamo se, zgrabi šipku pre nego što katastrofalno ubrza prema zemlji.
ADHD je razlog da budete prisutniji ranije, ali nije razlog da ga ne pustite.
Dakle, evo nas: Nema više podsetnika na vežbe violine, časove karatea, pa čak ni na vreme za spavanje ili ustajanje. Vreme je da upravlja svojom svojim vremenom i obavezama, čak i ako neke propusti.
Kupila sam mu korpu za veš i sada je on zadužen za pranje peškira i košulja koje tamo baca svaki dan.
Ako ofarba svoj karate komplet u ružičasto, padne na ispitu za violinu i propusti čas vožnje, naučiće mnogo važniju lekciju — da mora da plati cenu.
Dakle, terapija nije bila neuspeh — vredela je svakog novčića zbog uticaja koji je imala na mene. Dala mi je hrabrost i dozvolu da pustim, da ga pustim da odleti u svet samostalno.
BONUS VIDEO:
