Devojčica iz Klivlenda, danas odrasla žena, dugo je nosila tišinu kao veliku težinu na grudima. Godinama je ćutala o najdubljoj boli – razvodu svojih roditelja koji su, zarobljeni u sopstvenim ranama i sukobima, zaboravili da vide nju, njihovo dete. Dok su oni delili kuću, imovinu, vikende i decu na papiru, niko nije pitao gde ostaju njene suze, njeni strahovi i detinjstvo koje se svakodnevno lomilo na pola. I tada je odlučila da napiše pismo.
Pismo koje nikada nije izgovorila dok je bila dete – ali koje sada, kao odrasla osoba, iz dubine duše šalje roditeljima. U njemu otkriva svoja osećanja i bol koji je dugo skrivala.
Dragi mama i tata,
Pišem vam ovo pismo mnogo godina kasnije. Više nisam ona tiha senka koja stoji u uglu sudnice, niti dete koje se trudi da ostane na sredini, da vas oboje vidi, a da nikog ne povredi. Pišem vam kao osoba koja je dugo ćutala, jer su vaši glasovi tada bili glasniji od mog bola.
Sećam se vaših lica preko stola, advokata koji su vam šaputali, kao da sam ja samo predmet rasprave. Vi ste se svađali oko auta, stana, vikenda i nakita, crtali ste granice kao vojne karte. A ja sam stajala između njih, skrivajući se, verujući da ako budem tiha, možda me nećete zaboraviti u toj podeli.
Ali niko nije pitao kome pripada dete u meni, moje suze skrivene pod jastukom, neprospavane noći i moje tiho pitanje: 'Da li sam ja kriva?'
Vaše reči padale su kao kamenje, a ja sam stajala između vas – ponekad kao meta, ponekad kao štit. Naučila sam da budem mala i neprimetna, da računam dane kao pakete: tri kod mame, četiri kod tate. Vikendi su postali koferi, praznici kompromisi, a rođendani neugodni pregovori. 'Kod koga ćeš ove godine slaviti?', pitali ste, kao da slavimo vaš raskid, a ne moj život.
Ne pišem vam da vas krivim. Ne želim da vam stavljam breme na leđa. Znam da ste i vi tada bili izgubljeni i ranjeni. Samo želim da znate – dete vidi, dete oseća, dete pamti.
Danas vam pišem jer vas volim. Jer ste me, svako na svoj način, oblikovali. Naučili ste me da volim bez potrebe da biram strane. Samo bih volela da ste znali – dete se ne deli, ljubav prema detetu ne stavlja se u papire, a roditeljstvo nije mera dana u nedelji.
Možda sam tada bila premala da vam kažem ovo, ali sada sam dovoljno odrasla da napišem – i dalje sam ista devojčica koja je samo želela da joj ne rasparčate svet.
Vaša ćerka.
Razvod roditelja često razdire detinjstvo i ostavlja duboke rane, ali ljubav i razumevanje mogu pomoći da se iz tog bola izgradi snaga i otpornost. Deca nisu deo imovine koja se deli — njihova osećanja i potrebe zaslužuju da budu prepoznati i negovani, jer tek tada mogu rasti kao celovite i srećne osobe.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
