MOJA MAMA NIKADA NIJE NAUČILA BRATA I MENE DA SE SAMI USPAVAMO: Emotivna priča o porodici koja će dirnuti sve roditelje

Moja majka mi se zahvalila sinoć. Čuvala mi je decu i ONA se MENI zahvalila?

Mi smo delili krevet sa njom.

Spavali smo u njenom naručju.

Dojila nas je dok mi sami nismo više imali potrebu za tim.

I onda je jednog dana tome svemu došao kraj.

Mi smo se, odjednom, pretvorili u mrzovoljne i neposlušne tinejdžere koji su birali društvo, a ne nju. Zatim smo se, jednog dana, oboje venčali i osnovali svoje porodice.

Moj muž i ja smo sinoć izašli. Nismo išli daleko i nismo ostali do kasno.

Kada smo se vratili, popela sam se na sprat i zatekla sam svoju decu kako spavaju u naručju moje majke isto onako kako svako veče spavaju u mom naručju. Isto kao što smo nekada moj brat i ja spavali u njenom naručju.

Izgledali su tako smireno i spokojno. Pitala sam je da li je ona dobro, a ona se nasmešila sa suzama u očima.

Zahvalila mi se što sam joj vratila te trenutke. Te trenutke za koje je mislila da ih nikada neće ponovo doživeti. Mislila je da su se ti dani davno završili.

Rekla mi je da se ne može setiti poslednjeg trenutka kada me držala, ma koliko god pokušavala. Ne može se setiti kada me poslednji put nahranila.

Ne može se čak setiti ni poslednjeg puta kada sam joj se uvukla u krevet u pola noći i tražila da me zagrli … Ali kada je uspavljivala svoje unučiće, vratile su joj se uspomene na te emocije. Kako je to bio divan osećaj. Kako je to bilo posebno.

Ovi trenuci neće trajati zauvek, iako se ponekad čini drugačije.

Rekla mi je da sam srećna što mogu to da radim svako veče i kako treba da budem zahvalna što ću to moći još neko vreme.

Nasmešila sam se. U pravu je.

Ja sam sasvim sigurno srećna; čak i onih teških noći kada ne verujem u sve ovo.

yumama/ lolamagazin