Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kada mama ostane sama: Priča o tri hrabra osmeha pred kojima se postidim svako jutro na vratima vrtića

Iskreno saosećanje u bolu, veliko divljenje za hrabrost... Porodična priča o skromnosti i stidu.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Jedna devojčica sutra slavi drugi rođendan. Njen prvi rođendan bez tate.  

Svako jutro ispred vrtića "trubnemo" tati sa kojim se mimoilazimo automobilom, mahnemo jednoj mami u odlasku, učtivo klimnemo glavom ženi koja nam je pridržala vrata da uđemo u zgradu. Vidimo roditelje u odelima u žurbi. Mamu koja juri mlađe dete dok se starije pospano preobuva, jednu glasnu koja sa svima stane da popriča i... jednu u crnom. Veoma mladu.

"Onako smo kako moramo", odgovara mi, kada sam posle dve nedelje razmišljanja kada je pravo vreme da je pitam kako je, konačno postavila to teško pitanje. Počinjem da drhtim pred njom, skromnom i iskrenom, suzdržavam suze i stidim se jer je nemoguće da se meni plače više nego njoj. 

Povezane vesti

"Starija je danima sedela na prozoru i dozivala ga. Sada ga više ne doziva, ali ga spominje svaki dan. Ma, sramota me je više da plačem", nastavlja odgovor tihim glasom tražeći maramice po džepovima.

Rastale smo se, a ja sam plakala čitavim putem do posla i razmišljala o tome gde mi to živimo kada je nju sramota da plače jer joj je teško. Jer je boli duša. Jer pati. 

Sramota.

Mene je sramota. 

Povezane vesti

Sramota me je jer sam nestrpljivo čekala tri minuta da moje starije dete konačno uđe u automobil da krenemo, a ONA svoje devojčice, od tri ipo i godinu ipo dana, svako jutro nasmejana donese u školicu, peške. Stid me je i što pored svega o čemu brine, ONA mene brižno podseća da donesem fotografije dece za pano. Sramota me svaki put kada sam se iznervrala zbog traženja parkinga dok je ONA svoje dete strpljivo dovodila tamvajem na -8 na rođendan zajedničkog drugara iz grupe, jer ONA čuva i štiti njeno detinjstvo. Postidim se svako jutro pred tri hrabra osmeha koja sretnem na vratima vrtića. 

I nije svrha ove priče da je sažaljevamo, jer njena je snaga ta kojoj treba da se divimo. Na sudbinu ne možemo da utičemo. Njoj je njena odredila i nešto prelepo, što je sigurno čeka. 

Svrha je da svako ko pročita zna da postoji jedna mlada žena koja nam svojom borbom svaki dan daje priliku da i mi budemo ljudi. Da postoje dva mala bića koja svako od nas sutra treba da pogleda u oči, a da se ne postidi.

Mama Milana Petrović

Povezane vesti

Najnovije

Vesti

Porodica