Da, potrebno je samo da je voliš: Svim majkama čije bebe neutešno plaču u drugoj sobi

Moja majka je bila u avionu 10.000 kilometara iznad mene. Moj muž je bio na poslu na drugom kraju grada. Moja najbolja prijateljica bila je čitavu jednu državu udaljena od mene. Moja beba plakala je u svom krevecu u sobi pored. Ja sam bila u dnevnoj sobi i ležala na podu u potpunom haosu. 

Kada nisam uspela da je umirim ni narednih nekoliko minuta, odnela sam je u krevetac, zatvorila vrata sobe i otišla...

Kleknula sam i prislonila svoje čelo na hladan drveni pod. Noge su mi pritiskale grudi, a ruke su nepomično "ležale" pored mene. Suze su mi lile iz očiju. Izgovarala sam reči koje su se pretvorile u molitve očaja. Do tog trenutka nisam bila ni sigurna da li verujem u Boga, ali molila sam Mu se da mi da snage da budem majka kakva je mom detetu koje plače u drugoj sobi potrebna i kakvu zaslužuje. 

"Molim Te, pomozi mi. Ne znam šta više da uradim. Ne znam šta da učinim kako bi prestala da plače. Uradiću bilo šta", preklinjala sam.

Okrenula sam se na leđa i zurila u plafon. Njen plač mogao je da se meri u decibelima, činilo mi se da se stakla na lusteru lagano pomeraju. Imala sam osećaj da se "razlivam" po podu i nestajem, da se sakrivam od života.

"Šta da radim?", šaputala sam sebi. Zatvorila sam oči i "kopala" po svom mozgu tražeći savet. Ponovo sam u glavi prelistavala poglavlja knjiga, ali ničega nisam mogla da se setim. Ničega što već nisam pokušala. 

"Kako sam dospela u ovu situaciju? Zbog čega sam tako loša majka? Gde grešim?"

Neko - ne ja, niti bilo ko iz sobe - taj glas je bio u meni, ali pričao je kao da je pored mene. Taj najsmireniji glas pun ljubavi bio je tu i rekao: "Treba samo da je voliš".

Odjednom sam sela i otvorila oči. Znala sam čiji je to glas. Već sam čula taj savet. To je bila moja majka.

***

Šetale smo mog psa, a ja sam već bila u poodmakloj trudnoći. Sećam se njenih usana kako izgovaraju te reči. Tada sam mislila da je to užasan savet. "Kako uopšte neko može da ne voli svoje dete?", pomislila sam.

***

Osvrnula sam se oko sobe da vidim odakle je došao glas. Nije bilo nikoga. Bila sam sigurna da nisam umislila da sam ga čula. Bio je stvaran koliko i plač koji je dopirao iz sobe i nije prestajao. "Potrebno je samo da je voliš?", ponovila sam to sebi kao pitanje. Kada sam te reči izgovorila na glas, nešto je u mojoj glavi "kvrcnulo”. U trenutku kada sam svojoj bebi najviše trebala - ja je nisam dovoljno volela! 

Pažljivo sam ustala i sklonila kosu sa lica puna nove odlučnosti i snage. Da, ovo je teško. Da, sama sam, ali moram to da uradim. Ona i ja imamo samo jedna drugu.

Otvorila sam vrata njene sobe. Njene šačice, stisnute sićušne pesnice, i uplakano lice bilo je prvo što sam videla. Imala sam utisak da mi se "prevrće" stomak. 

"Ja sam užasna majka jer sam je pustila da toliko plače".

Dok sam prilazila njenom krevecu, dah mi je postajao sve kraći, nešto me je stezalo u grudima, a oči su mi se punile suzama. Znala sam da moram da je uzmem, da je utešim.

Znala sam da moram da je volim.