"Danas su neki stariji dečaci ušli u našu učionicu i seli u poslednju klupu. Mi smo im se smejali i oni su otišli kada je zvonilo. I, mama, ja sam shvatio! Dečaci kako rastu, tako sve više nisu normalni!"

Sin Bole, prvi razred.

Prve dane prvog razreda obeležili su roditeljski sastanci i statusi drugara po društvenim mrežama.

Beležim termine najavljenih okupljanja dok prelistavam mudrolije po Fejsu.

I sve mi je smešno.

I to što sam (čini mi se juče) rodila gospodina koji je upravo krenuo u školu, i to što se pronalazim u svim pametovanjima sa Tvitera koja počinju čuvenom rečenicom:

U moje vreme!

I zaista…

U moje vreme, sve je bilo nekako easy

Ovo ti je ranac, ovde ti je škola, ustaješ u sedam, jedeš đevrek iz pekare i stižeš na čas.

Nije bilo privikavanja, dovoženja, odvoženja, opisnih ocena i klupa koje je neko poređao drugačije.

Samo mesec dana je učiteljica delila plave i crvene cvetiće i odmah smo prešli na ocene, plus i minus.

Mali odmor, veliki odmor, biblioteka, dvorište, trafika sa toplim sendvičima, poznate tetkice iz komšiluka i banda od nas dvadeset koja se iz predškolskog preselila u učionice.

I to ti je to.

Nije bilo ni fotografa ni priredbe tog prvog dana, samo prozivka ispred glavnih vrata, uz uzdahe i suze što su neke od nas razdvojili.

Mama i tata su nas dva dana vodili do škole.

Treći dan, treća sreća. Znaš sine put, samo hrabro! Piči!

U moje vreme…


Prvak Bole Foto: Privatna arhiva

Dvadeset i kusur godina kasnije, ponovo je moje vreme i ponovo pakujem knjige i ulazim u učionicu.

I ponovo sedam u klupu i nekako mi ponovo mnoge stvari nisu jasne.

Ipak sam osnovnu završila u prošlom veku.

Kad nije bilo interneta, Gugla, Fejsbuka i mobilnih telefona.

Ni maloletnih vlogerki koje nam sa svojih Jutjub kanala objašnjavaju kako da se spremimo za školu ili kako da uvijemo sveske i knjige.

Pa sam sve nekako uspela.

Kapiram da sinku ne može da bude teže.

Ili ipak grešim?PageBreak


Foto: Privatna arhiva

Izabrani predmeti, fakultativni predmeti, osiguranje, obezbeđenje, produženi boravak.

Obeleženo mesto za stajanje, potpisi za fotkanje i objavljivanje fotki školaraca, inkluzije, objašnjenja, psiholozi, saveti roditelja, glasanja i uzdržanost.

Redari koji umesto o mokrom sunđeru i obrisanoj tabli, brinu o ubrusima i tečnim sapunima i iste kupuju i donose u školu.

I spiskovi potrebnih knjiga koji se razlikuju od škole do škole.

Baš kao i izdavači istih.

I nemogućnost da za sitan keš pazariš polovne knjige od komšije ili starijeg rođaka.

Ne postoji više ni drug iz klupe, jer se mesta svakodnevno menjaju i rotiraju, što mi se možda i najviše dopada.

Ko je tvoj drug iz klupe?

Svi smo mi drugari iz klupe!

Nabrajam novitete i nekako mi se sve više čini da nije stvar u sinkovom i mom vremenu, već u perspektivi iz koje gledam na situaciju.

Možda mi je prvi put sve bilo nekako easy jer sam imala sedam godinica i nisam znala šta me čeka i nisam imala sa čim da uporedim to što me u školi dočekalo?

Sada ipak posedujem viševekovno iskustvo, roditeljski status, profile na svim mrežama i sopstvenu web adresu, pa mogu glasno da razmišljam i pravim paralele.

Dok moj đak prvak upoznaje nove drugare i suštinu kapira na svoj način.

I opet si sine u pravu.

Nije to samo slučaj sa starijim dečacima.

Svi mi, kako rastemo, sve više nismo normalni.

Zato, molim te, ti nastavi da budeš dete i da se glasno smeješ.

Šta god da ti škola i život donesu.

I samo piči, sine moj!

O autoru:

Vesna Zakonović Arežina

Pisac. Novinar i voditelj. Blogerka. Ponosna mama i tetka.

Voditelj radijske emisije "Sa Vesnom na Ti". 

KevaZakon.com