Mama iz prošlog veka: Šta god da ti škola i život donesu... samo piči, sine moj!

"Danas su neki stariji dečaci ušli u našu učionicu i seli u poslednju klupu. Mi smo im se smejali i oni su otišli kada je zvonilo. I, mama, ja sam shvatio! Dečaci kako rastu, tako sve više nisu normalni!"

Beležim termine najavljenih okupljanja dok prelistavam mudrolije po Fejsu.

I sve mi je smešno.

I to što sam (čini mi se juče) rodila gospodina koji je upravo krenuo u školu, i to što se pronalazim u svim pametovanjima sa Tvitera koja počinju čuvenom rečenicom:

U moje vreme!

I zaista…

U moje vreme, sve je bilo nekako easy…

Ovo ti je ranac, ovde ti je škola, ustaješ u sedam, jedeš đevrek iz pekare i stižeš na čas.

Nije bilo privikavanja, dovoženja, odvoženja, opisnih ocena i klupa koje je neko poređao drugačije.

Samo mesec dana je učiteljica delila plave i crvene cvetiće i odmah smo prešli na ocene, plus i minus.

Mali odmor, veliki odmor, biblioteka, dvorište, trafika sa toplim sendvičima, poznate tetkice iz komšiluka i banda od nas dvadeset koja se iz predškolskog preselila u učionice.

I to ti je to.

Nije bilo ni fotografa ni priredbe tog prvog dana, samo prozivka ispred glavnih vrata, uz uzdahe i suze što su neke od nas razdvojili.

Mama i tata su nas dva dana vodili do škole.

Treći dan, treća sreća. Znaš sine put, samo hrabro! Piči!

U moje vreme…

Prvak Bole Foto: Privatna arhiva

Dvadeset i kusur godina kasnije, ponovo je moje vreme i ponovo pakujem knjige i ulazim u učionicu.

I ponovo sedam u klupu i nekako mi ponovo mnoge stvari nisu jasne.

Ipak sam osnovnu završila u prošlom veku.

Kad nije bilo interneta, Gugla, Fejsbuka i mobilnih telefona.

Ni maloletnih vlogerki koje nam sa svojih Jutjub kanala objašnjavaju kako da se spremimo za školu ili kako da uvijemo sveske i knjige.

Pa sam sve nekako uspela.

Kapiram da sinku ne može da bude teže.

Ili ipak grešim?PageBreak

Foto: Privatna arhiva

Izabrani predmeti, fakultativni predmeti, osiguranje, obezbeđenje, produženi boravak.

Obeleženo mesto za stajanje, potpisi za fotkanje i objavljivanje fotki školaraca, inkluzije, objašnjenja, psiholozi, saveti roditelja, glasanja i uzdržanost.

Redari koji umesto o mokrom sunđeru i obrisanoj tabli, brinu o ubrusima i tečnim sapunima i iste kupuju i donose u školu.

I spiskovi potrebnih knjiga koji se razlikuju od škole do škole.

Baš kao i izdavači istih.

I nemogućnost da za sitan keš pazariš polovne knjige od komšije ili starijeg rođaka.

Ne postoji više ni drug iz klupe, jer se mesta svakodnevno menjaju i rotiraju, što mi se možda i najviše dopada.

Ko je tvoj drug iz klupe?

Svi smo mi drugari iz klupe!

Nabrajam novitete i nekako mi se sve više čini da nije stvar u sinkovom i mom vremenu, već u perspektivi iz koje gledam na situaciju.

Možda mi je prvi put sve bilo nekako easy jer sam imala sedam godinica i nisam znala šta me čeka i nisam imala sa čim da uporedim to što me u školi dočekalo?

Sada ipak posedujem viševekovno iskustvo, roditeljski status, profile na svim mrežama i sopstvenu web adresu, pa mogu glasno da razmišljam i pravim paralele.

Dok moj đak prvak upoznaje nove drugare i suštinu kapira na svoj način.

I opet si sine u pravu.

Nije to samo slučaj sa starijim dečacima.

Svi mi, kako rastemo, sve više nismo normalni.

Zato, molim te, ti nastavi da budeš dete i da se glasno smeješ.

Šta god da ti škola i život donesu.

I samo piči, sine moj!

O autoru:

Vesna Zakonović Arežina

Pisac. Novinar i voditelj. Blogerka. Ponosna mama i tetka.

Voditelj radijske emisije "Sa Vesnom na Ti". 

KevaZakon.com