I pegla i ludi letnji ples: Legenda o dobroj kućnoj organizaciji

Postoji jedna prastara legenda, nepoznatog porekla, po kojoj je za uspešan i srećan porodični život odgovorna isključivo – organizacija. Dakle, ne lova, ne baba-servis, ne profesija, ništa od toga. 

Dakle: i brazilska depilacija i lego kockice. I prijateljice i zdrav ručak (s domaćim knedlama). I porodično na rolerima i bukirano letovanje već za Božić. I naravno, redovan seks, redovan razgovor, redovan izlazak i sve petice. Godišnjica braka u Firenci i krofne punjene pudingom za svu decu iz razreda. Svih razreda, sve dece. Kuća puna ljubavi (bez prašine) i nova Harper Li. I pegla i ludi letnji ples. Jednostavno. 

Pogledajmo situaciju.

Iako ne peglam od 1978. godine, iako kuvam od pola manično, do pola depresivno (i do histerije obožavam školsku kantinu), još uvek nisam uspela da postignem da perem kupatilo dok sam u parkiću. To bi me spasilo. 

Kada sam bila u situaciji, plaćala sam žene za pomoć u kući ali ni sa jednom nisam došla u tačku odnosa da ja njoj tepam i da joj još i plaćam. Što vidim da je trend u porastu. 

I na kraju, nakon jednog običnog dana sa svim mojim obavezama, njihovim obavezama, kućnim obavezama, čak i bez nekog dodatnog stresa, grešno zaspivam tako nebračnim snom. Ni-Ne-Primetim. Savršene Supruge, čiji ten blista zahvaljujući mašti i podvezicama, mogle bi me zbog ovoga spaliti na sred Terazija...

Šta da kažem, o organizaciji romantičnih u kojima, čujem, supružnici uživaju, ne stižem ni da mislim dugi niz godina. U stvari, mislim da bih radije išla s Gvozdenkom u neku banju, na primer. Da me mažu blatom i nunaju dok ne zadremam, van wi-fi reona.... Ali opet, kome ostaviti decu?

Iako legenda jasno kaže da organizacija ne zavisi ni od baba, ni od para - ostaje nejasno do kraja nešto tako obično kao što je – ko će paziti na decu dok se ja valjam u blatu.

Sledećeg jutra ustajem rešena da popravim svet u kom živim. 

Uzimam papir i olovku.

Počinjem da pravim tabelu jednog običnog dana na raspustu. 

Buđenje, doručak, higijena, sve po redu..... a deca, kao nemirni duhovi, polako se bude i čičkaju iza mojih leđa tiho, još bunovni, gledajući studiozno u papir. 

Prvo to buđenje u to vreme, to je, po mom mišljenju, nasilje u porodici. Saopštava promuklo svojim jutarnjim glasom Sunca Sin i naglašava da je raspust. Pre nego što stignem da odbranim tu tačku, postavlja se pitanje ko će ići u tu jutarnju prodavnicu s rasporeda? 

Ništa, napravi tabelu za idenje u prodavnicu. 

Ok, ako ja idem u prodavnicu, ti onda šetaš Munju. 

Ništa, napravićemo tabelu za Munju. 

Foto: Shutterstock

Hoću ja da šetam Munju, javlja se Zlatokosa. Ne može, još si mala. Nisam mala. Počinje dernjava direkt meni u uho. Pada mi samopouzdanje. Najmlađi Plavooki koristi trenutak i ugurava se da vidi uopšte taj papir, gurne sestru i što mu ona, naravno odmah vrati. Čupanje za kosu, pljas. 

I eto, tu, u toj sekundi, potpuno neplanirano - mi imamo ring u našoj prostranoj dnevnoj sobi sa sve navijačima, opkladom i dovikivanjem „sad mu zavrni ruku“.  Sunca Sin brzinski pravi od jednog mog papira lopticu i gađa učesnike. Očajnički skačem i spretno hvatam lopticu i pitam se šta rade dobro organizovane žene kada im dizgine ispadnu iz ruku. 

Kada se deca pobiju, ukake, raskenjkave? Kada imaju crne misli u sred dobro utegnutog dnevnog rasporeda... Šta rade kada se tinejdžersko srce raspukne na hiljadu delića baš u trenutku kada treba razvrstati reciklažu ili prebrisati podove? Šta rade kada su očajne, besne, užasno tužne i plačljive? Ili se to njima ne dešava? 

Od toga dana tabele su kao neki usudi visili u sred našeg doma. A onda, kada bi se desilo da kasni neka lova, kada crkne bojler ili veš mašina ili kada bi se samo jedno dete razbolelo, tabele su bile kavezi iz kog se moralo hitno van. Čitava stvar bi nekako odlazila u legendu... a život bi se opet pretvorio u instinktivnu šorku u majmunari. 

I jednom opet, došlo je jutro kada sam odlučila da sklonim tabele. Ništa mi nije teže palo od istog supružničkog pogleda s početka priče koji poraz ne priznaje do sudnjeg časa. Šta je? Odustaješ? Sležem ramenima i skupljam papire. Najbolje je ne ulaziti u polemiku, šapućem sebi. Ne može tako, tako konfuzno, objašnjava mi moj VoljeniMuž. S tim papirčinama po zidu i vratima. Na šta to liči... Da li ti razumeš da je ključ svake dobre organizacije program na računaru koji svi normalni ljudi koriste:  Exel, s visine mi poručuje dok otvara prozore da udahne svež praški vazduh. 

Stežem hrpu papira od kojih ću uskoro praviti aviončiće i žabice. I u sekundi shvatam da je s legende upravo nestao sjaj mistike. Naravno da nije u pitanju lova i poletna baba. Excel, čoveče. 

Tamara O, autorka bloga Gaga Blues