Dok sam delio flajere po Novom Beogradu i pozivao roditelje da upišu decu u moj karate klub, nekoliko puta su me odbili uz objašnjenje da je njihovo dete već dovoljno agresivno. Moram priznati da sam bio potpuno iznenađen ovakvim neznanjem o uticaju jedne plemenite borilačke veštine na agresivnost. Ovo me je podstaklo da napišem par redova o tome.

Kao prvo, neophodno je razumeti samu agresivnost. Ona je prirodna, urođena čovekova osobina, koja čini dispoziciju za borbenost, energičnost i usko je povezana sa nagonom za samoodržanjem. Kod nekih osoba je više izražena, kod nekih manje, u zavisnosti od same njihove prirode i njihovog okruženja. Agresivnost sama po sebi nije ni dobra ni loša. Ona je stanje koje se može ispoljiti tako da je okrenuto ka kreativnosti ili ka destruktivnosti. U skladu s tim, dakle, treba razlikovati agresivnost od agresivnog ponašanja.


Pročitajte i... Karate - odbrana bez oružja


Deca se agresivno ponašaju kada:

  • ne mogu da zadovolje neke svoje potrebe,
  • izložena su takvim sadržajima na televiziji,
  • roditelji su im svadljivi,
  • postoji nasilno ponašanje u kući,
  • uplašena su, nesigurna, na neki način ugrožena,
  • ne postoji adekvatna reakcija starijih na ovakvo njihovo ponašanje, odnosno – permisivnost prema njihovom agresivnom ponašanju,
  • nisu pravilno usmerena.


Pravilno usmeravanje dečje agresivnosti dovodi do toga da ona bude iskorišćena za kreativnost. Kad je u pitanju sport, deca kanališu svoju agresivnost kroz pokret.

U prijatnoj atmosferi na treningu deca grade prijateljstva za ceo život. Iako na prvi pogled karate izgleda kao individualni sport, on to nije. Ima veoma izražene osobine timskog sporta: iako se svako trudi da radi na sebi i bude što bolji, on prolazi kroz iste faze rada i učenja kao i ostali, zbog čega s njima oseća zajedništvo i bliskost. Veliki je broj igara u okviru treninga u kojima sva deca istovremeno učestvuju. Karate vežbe se rade u parovima, a postoje i timske takmičarske discipline. I, na kraju, svi su članovi jednog kluba i bore se „svi za jednog, jedan za sve“. Ova osobina karatea kod dece razvija socijalne kompetencije. Ona na taj način prirodno, bez represije, uče da obuzdaju svoju agresivnost.

Pored toga, karate je više od sporta. Karate je borilačka veština koja ima izražen moralni kodeks i koja disciplinuje i duh i telo. Kategorički imperativ u karateu je: Karate ni sente naši – U karteu nikad ne napadaj prvi!


Pročitajte i... Kako odabrati sport po meri deteta

Osim bušido kodeksa ponašanja karatista, koji poziva na samodisciplinu, svaki dobar trener karatea uči decu da su konflikti sastavni deo života i da se oni mogu rešiti na mnoge načine, a da je najgori i poslednji primena sile. Mi na treningu insceniramo razne situacije i listamo razna rešenja. Ja ih učim tehnikama medijacije i asertivne komunikacije, najboljih načina za rešavanje konfliktnih situacija.

Postoje određeni protokoli u karateu koji kod dece razvijaju odnos zahvalnosti i poštovanja prema mestu gde treniraju, prema treneru, jedni prema drugima, prema svojoj karate opremi i prema sebi samima.

Karate se ne trenira samo u sali. On se trenira i kod kuće, kad se leži u krevetu, kad se ruča, kad se igraju igrice na računaru, kada se uči ili odgovara u školi. Karate postaje sastavni deo života deteta - borca. Cilj u karateu nije dodati loptu, dati gol, već nadmudriti protivnika, a najveći protivnik svakog karatiste jeste on sam. Učim decu kako da se izbore protiv "crnog nindže" u njima koji ih napada sa: mrzi me, neću, dosadno mi je, umoran sam, ne umem, stidim se, ljutim se i sl.

Citiram Funakoši Gičina, tvorca modernog karatea:

"Konačni cilj karatea ne leži u pobedi ili porazu, već u stalnom usavršavanju karaktera."

Karate ne budi agresivnost. On je usmerava i uči dete da se s njom nosi u skladu s Kantovim kategoričkim imperativom koji deci parafraziram: postupaj prema drugima onako kako želiš da oni postupaju prema tebi.

I za kraj, delim s vama jednu pesmu koju je napisala i meni posvetila naša pesnikinja Mirjana Bulatović, čijeg sam sina Matiju imao čast da treniram. Način na koji sam radio sa decom nazivala je "školom života". Pesma se nalazi u njenoj zbirci pesama "Škola ljubavi", koju vam toplo preporučujem.


Karate

Ja bih voleo da sve tate
upišu decu na karate

i da im kažu: Sad si, sine,
učenik borilačke veštine.

Imati muško dete u kući
koje svako može istući

nije dobro za roditelja
i valjda je prirodna želja

da dečak bude živa vatra
i da ga razred opasnim smatra.

Čak svaki otac devojčice
treba da slika ćerkino lice

za člansku kartu karate kluba
jer ona neće postati gruba,

odveć borbena, nasilna, besna,
nego srčana i samosvesna.

Jednoga dana, kad dođu deca,
muž neće smeti da joj se breca.


*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama.