Ne znam gde grešimo, i da li grešimo, i kako je u nekim drugim porodicama, jer o tome baš i nismo nikad zapodenuli razgovor. Ko će još da priča, kad je najbolje potisnuti. Istrpi se dok traje, posle do sledećeg ponavljanja pravimo se kao da nije bilo.


Da li vaše dete urla kad ide na tuširanje? A kad se oblači? A kada se svlači? Naša deca toliku galamu dižu, da verujem kako su nam komšije nadomak toga da nas prijave za zlostavljanje. Lara grca, iz duše vrišti i lije gorke suze, da se zaista osećamo kao zlikovci. Maksim postiže neverovatne frekvencije. Ponekad osećam da će meni popucati kapilari od njegovog urlanja.


PROČITAJTE I... Željkov blog: O hrani i drugim demonima

Ako se ja uhvatim da ga tuširam, onda vrišti da hoće mamu, kad ga tušira ona, onda mora prvo Lara, ako je Lara bila pre njega, tada vrišti i bez posebnih zahteva. Sa svlačenjem i oblačenjem je isto. I ujutru kad krećemo u školu, i uveče pred spavanje.


Foto: Shutterstock


Nikakve pedagogije tu ne pomažu. Ni objašnjenje, ni da od toga napravimo zanimaciju, ni da im damo da se sami srede, ni da se mi s njima istovremeno svlačimo, pa kao – ko će pre, ništa, baš ništa ne pomaže. Na kraju smo digli ruke od alternativnih pokušaja. Stisnemo srce i odradimo taj prljav posao. Ionako kako se završi s tim pomenutim „gnusnim“ radnjama, oni se iskuliraju kao da ništa nije bilo. Puj pike. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i tako dalje.


PROČITAJTE I ... Željkov blog: Sveto druženje

"Zašto nisi skinuo Laru?", pita me voljena kad je sredila malog monstruma koji je umotan u plavi peškir i trepće onim lepim okicama kao da nisu sekund pre toga popucali prozori od njegove larme. "Neće da se skine", odgovaram bez griže savesti. Znam da mora, ali nemam snage. Prevrćem očima, gutam knedlu. "Hajdemo Laro", molećivo. "C!" To je sve što ima da mi kaže. Ne znam što sam se opirao kad moram opet sve na silu. Mogao bih da ostavim voljenoj, ali mi je žao. Što stalno ona da bude grubijan? Otima se, gura me nogama. Urla: "Neću!". Što li neće, da mi je znati. Pomišljam da ako bih ovako primoravao bilo koje dete na poslu, bilo bi mi zauvek zabranjeno da radim s decom. A kad bih je ostavio na miru, istuširala bi se možda za nekih nedelju dana, kad bi joj baš dunulo da bi mogla.


Ne znam kako uspevam za drugu decu uvek da nađem neku foru da im razbijem inat, a kako kod mojih ne pronalazim mehanizam. I uvek se vrtimo samo oko toga: oblačenje, svlačenje, tuširanje. Bilo je ranije i izuvanje i pranje ruku kad uđu u kuću, ali smo to, bogu hvala, prevazišli.