Vest da je pronađeno telo devojčice Tijane Jurić, juče mi je pocepala srce. Kao majka, iskreno sam želela da se Tijana vrati roditeljima, bez ožiljaka na duši. Svih ovih dana moje devojčice su me rešetale pitanjima o njoj i njenom nestanku. Bile su uplašene onim što čuju u vestima, tražile su odgovore i utehu.

Iskreno sam im ispričala sve što znam. Rekla sam da se devojčica odvojila od društva usred noći, da je krenula sama... pričala sam im koliko je opasno biti sam u mraku na ulici, koliko je nesigurno šetati noću kasno... U jednom momentu uhvatila sam sebe kako im pričam sve ono što će ih sutra i narednih godina držati u velikom strahu, stalno opomilnjati da ne hodaju same, da ne idu tamo kuda požele... jer će baš to nekome biti savršeno opravdanje!

Ali i ja sam odrastala i letnje raspuste provodila kod bake na selu. I ja sam devedesetih šetala sama u gluvo doba, vraćajući se kući sa žurke u školskom dvorištu. Iako su to bile devedesete, danas, iz ugla majke, te godine mi deluju tako sigurno i ušuškano u odnosu na ove sada, u kojima rastu moja deca. Tako su i šezdesete delovale mojim roditeljima, kleli su se celog života da nije bilo lepšeg i mirnijeg perioda za odrastanje nego tada...

Ako je svako prošlo vreme svima bolje od ovoga što smo dočekali, da li će sutra moja deca svojoj deci pričati kako su ovo bile prave godine, sigurne i spokojne u odnosu na ono što će imati tada? Nadam se da neće jer iskreno verujem da gore od ovoga neće biti...

Zato danas ne znam šta da im kažem. Ne znam kako da pomirim želju da budu slobodne, slobodno se izražavaju i posećuju mesta koja žele da vide, da se druže sa ljudima koji im osvoje srce. Da li će baš svi ti ljudi biti pošteni i dobri? Da li će sva ta mesta biti sigurna? Sigurno neće. Ali ako im sada ulijem strah u kosti, nateram da se osvrću pri svakom koraku i paze ko ide iz njih, da ne ostaju same na ulici, ne poklanjaju poverenje nikome ko nije prošao test prijateljstva, ljubavnika, muža, da li će kasnije moći da žive punim plućima ili će se ti strahovi odraziti na njihovo ponašanje, naterati ih da se povuku, sakriju u neki kutak života u kome će provesti mirnu mladost, ne istražujući, ne upuštajući se u avanture, bez želje za nečim novim, neispitanim i možda opasnim...ali tako uzbudljivim!

Kako da ih spremam za život koji zapravo nikad nisam živela? Dok sam bila tinejdžerka, imala sam druge strahove, nevezane za kretanje, oblačenje, veštačke nokte i internet...

Danas se bojim da svojim devojčicama saopštim da Tijana više neće zagrliti svoju sestru. Samo zato što je neko zloupotrebio njene godine, njenu slobodu i možda njeno poverenje...

Danas mi je jako teško da budem majka.

Nadam se da će sutra biti lakše.