Ja sam pravnik po struci. Na fakultetu sam se susrela sa krivičnim delom čedomorstva. Samo teorijski, srećom. U praksi me ovo čudo zaobišlo, opet hvala Bogu. Ali uvek me je intrigiralo šta to jednu majku natera na ovakav korak. E sad, pošto je ovo portal za roditelje, i mislim da se o ovome ne govori dovoljno, a kada otvorimo dnevnu štampu i pročitamo različite slučajeve, shvatimo da je problem veliki,  ja molim roditelje da ovako jednu gnusnu temu ne učine tabuom, već da otvoreno o tome pričaju!

Čedomorstvo danas ulazi u red većine savremenih krivičnih zakonika, u kojima je najčešće predviđeno kao lakši (privilegovani) oblik krivičnog dela. Glavni razlog za viđenje ovog krivičnog dela kao privilegovanog (što znači da su kazne blaže), jesu tvrdnje da se za vreme porođaja i nekog vremena nakon toga, majka nalazi u stanju psihofizičkih poremećaja izazvanih samim porođajem. Dakle, glavni razlozi za činjenje ovog krivičnog dela je privremeno smanjena uračunljivost usled uticaja duševnih poremećaja.

Čedomorstvo je najgora eskalacija postporođajne depresije. Da bih skrenula pažnju na temu, od ovog društvenog fenomena sam počela. Međutim, postoji širok spektar društvenih i socijalnih  problema koji su direktan ili indirektan produkt upravo ovog psihofizičkog poremećaja. Razvodi, nasilje u porodici, odbacivanje dece...

Dolazimo do poente ovog mog razmišljanja - mame se spreme za porođaj, neke se spreme i za dojenje, a koliko se majki sprema za postporođajnu depresiju? Moramo znati šta nas čeka, da bi kada dođe do toga mogle da se borimo. I tate moraju da znaju šta čeka mame, jer će zajedno kroz to prolaziti!


Evo kako sam ja preživela moju postporođajnu depresiju.

Ne sećam se kako sam se osećala kada su mi stavili bebu na grudi. U tom momentu nisam bila svesna ni sebe ni bebe. Žene su dolazile u bolovima i odlazile porođene, a ja sam ostajala u nepromenjenom stanju. Imala sam karlični porođaj, porodila sam se prirodnim putem bez epidurala. Nikada se u životu nisam smrzla kao na onom stolu. Bila je zima, ja otkrivena i mokra, a sati su prolazili. Završilo se i to nekako i ja sam samo želela da spavam. Ali, to nije kraj! Posle cele muke ne daju ti da spavaš! Moraju da te drže budnu pola sata. Posle još tih pola sata, iscrpljenu, naterali su me da prošetam do kreveta. Valjda je moralo tako. Konačno, krevet! U sobi već tri mame i ja dolazim četvrta. Duboka noć, one budne. Raspričale se, razmenjuju iskustva, a ja kažem dobro veče i okrenem se ka zidu. Samo hoću da spavam, već jednom!

Tek me tada drma uzbuđenje, ne mogu više ni da zaspim! Znate ono kad ste toliko preumorni da ste spavanje prevazišli. Uključim se i ja u razgovor, pa ono, pa ovo... smirimo se nekako i čujem da su one zaspale. Jedna počinje da hrče....joj! Mislim prestaće. Neće! Pokušam da je dozovem! Ništa! Onako na ivici snaga ustanem da je budim! Jedva se ona nekako razbudi, ja legnem, ona ponovo! Dočekala sam zoru tako! E tada sam htela da skočim sa prozora!

Ujutro me rano bude neke žene. Zovu me: Majko! Majko! Ma koga one zovu, nešto su pogrešile! Razbudim se, presaberem se, da to sam ja! Neispavana sam! Umorna! Mrzovoljna! Preživela sam! Donose mi bebu. Ja malo smekšam. Gledam je, ma jel ovaj ružičasti zavežljaj moj?! Menja mi se raspoloženje. Pokušavam nešto oko dojenja, ne ide mi, opet se nerviram! Odmah je odnose! Sledeći put ću da im štopujem vreme. Dolazi mi nasmejani Muž! Donosi cveće! Ja u tom momentu mrzim sve muškarce zbog toga što su u podeli oko posla produžetka vrste bolje prošli. On srećan, gleda svoju ćerku, ja opet malo smekšam. On odlazi, ja odlazim u sobu, mislim: „e sada ću da spavam“! Ulazim u sobu, moja cimerka spava i opet hrče... I po ceo dan i noć tako! Moj muž zove, ja znam da pravi žurku i hoće da mi prenese delić atmosfere i kaže koju mu košulju po redu cepaju. Ne javljam se na telefon pa makar počeli i moje da cepaju. Ionako bih mu svojim (ne)raspoloženjem pokvarila sve. A on slavi!

Besna sam na sve! Plačem non stop, a kad ne plačem na ivici sam suza. Sitnica me izbacuje iz takta. Usamljena sam užasno! A tek činjenica da TVOJE tek rođeno dete donesu kolko da ga vidiš i odnesu kako oni hoće. „Ej! Pa to je moje!“ Čujem sopstveni nemi glas koji vapi za njima. Pa onda sve mislim „da je ne zamene, prodaju, kuku meni“. Ajde makar sam bila toliko prisebna da sačuvam te strahove za sebe. Sa ove tačke gledišta kada svom detetu želim da pružim samo najbolji deo sebe, zahvaljujem se Bogu što mi je nisu donosili češće. Ne mislim da sam bila u stanju da joj nešto nažao učinim, već jednostavno u tim momentima je detetu bilo bolje da ne bude uz besnu mamu. I što je najgore, imaš sve vreme ovog sveta da razmišljaš! Šta ako mi dete izraste u…. pa da vam ne pominjem šta mi je sve palo na pamet. Šta ako ne završi dva svetski priznata koledža?! Šta ako ne stigne da obiđe Madagaskar ili jezero Tanganjiku?! Četiri dana sam bila u bolnici, i sa ove tačke to su moja četiri jaaaako, jaaako duga dana. Pa problemi sa dojenjem! Nikako se ne snalazim. Ne znam da li je umor učinio svoje ili je i to deo te postporođajne depresije, ali se sećam dobro da se sa mnom dešavalo nešto grozno. U svetlim momentima presaberem se, složim kockice u glavi i kažem sebi definiciju mog stanja, da sam u postporođajnoj depresiji, da žene često prolaze kroz to. Proći će i mene...i opet počnem da plačem. Konačno dolazim kući i sve počinje da ide nekim svojim tokom, i ja se polako vraćam u normalu. Trudim se svim silama da prevaziđem probleme dojenja, Muž se trudi svojski oko obe i zaboravljam na sve. Prošlo je. Bilo je burno, ali srećom kratko.

Danas kada razmišljam o svemu, ni sa jednim muškarcem se ne bih menjala upravo zbog tog iskustva rađanja koji oni ne mogu da dožive. Sa druge strane, jako dobro razumem kroz šta prolaze žene nakon porođaja i apelujem na lekare, sestre, muževe, svekrve koje su izgubile pamćenje, prijatelje: potrebno je da budete tu za nas (namerno kažem i za sebe jer me čeka još jedan porođaj uskoro) kako bismo prevazišle ovaj problem! I apelujem na stručnu javnost: potrebno je da nam predočite da nas između pelena i dojenja čeka i postporođajna depresija i da nam ukažete na simptome i moguće posledice. Potrebno je da nam pomognete da razumemo šta nam se dešava.

P.S. Na sledeći porođaj ne idem bez slušalica za uši!