Kada je roditeljima saopštila da je u drugom stanju, nije imala njihovu podršku i bila je na poslednjoj godini studija. Kako joj se svet promenio i kako je život ponovo uzela u svoje ruke i hrabro odlučila da ostvari svoje snove sama sa dvoje dece, u blogu za Hafington post piše Hermina Ejo, pisac iz Njujorka. Prenosimo vam deo njenog članka.

"Stalno sam slušala kritike. "Seliš se u Njujork sama sa dvoje dece? Bez posla? Bez para? Ne možeš tako." To je za mene bio podsticaj, ako želiš da nešto uradim samo mi reci da to ne mogu.

Nije bilo lako. Radila sam naporno, spavala malo, upisala decu u vrtić, našla posao. Ipak, nisam uspela da ostvarim svj san i završim doktorske studije.

Blizanci su rasli, napravili prve korake, progovorili i naučili da čitaju sa pet godina. Zaljubili su se u karate. Upisala sam ih školu karatea i išla sa njima na treninge tri puta nedeljno. I u suprotnosti sa savetima trenera, praktikovali ono što su naučili u školi i kod kuće. Zakleli su se da će do kraja života spavati u kimonou.

Međutim, odjednom su im Spajdermen, košarka i ples postali privlačniji od karatea. Nisam im dopuštala da odustanu, a na treninge su išli pod prisilom.

Bila sam uporna jer nisam želela da ne završe nešto što su započeli. Ipak, pomislila sam kako odvajam novac za nešto u čemu moja deca ne uživaju. Dok sam gledala na njih kao na osobe koje lako odustaju u glavi su mi odzvanjale reči mog oca koji je isto to mislio za mene kada sam saopštila da sam u drugom stanju. Sutradan sam ih ispisala sa časova karatea.

Deca su me naučila da u životu ne mora uvek da ide sve po planu. Odustajanje ne znači poraz i u redu je korigovati zamisli i planove. Poslednjih šest godina sam sebe i druge ubeđivala da mi se život nije završio kada sam zatrudnela i da ću kad tad završiti doktorat.

Ponekad, kada završim ranije sa poslom dam dadilji slobodno popodne. Oduševljenje mališana kada me vide na pragu čine me najsrećnijom ženom na svetu.

Dok sam studirala sanjala sam o danu kada ću sebe zvati "doktor". Dan koji počinje od ranog jutra i sati posvećeni karijeri tada su mi značili sve. Ali biti ta osoba koja ide po Krisi i Maja u školu, prati ih na izlete, boji prstima po ceo dan sa mališanima koji su kao ja... to je ono što želim sada. Planovi se menjaju."