Poznati glumac Nebojša Milovanović, poreklom iz Valjeva, ostvario se u nizu filmskih i pozorišnih uloga. Imali smo priliku da ga gledamo u filmovima Lajanje na zvezde, Bure baruta, Kordon, Optimisti, Medeni mesec... kao i brojnim predstavama, među kojima su Turneja, Kući, Beogradska trilogija, Sumnjivo lice... U crtanom filmu Ted - izgubljeni pustolov pozamljuje glas glavnom junaku Tedu. Najveću radost u njegov i život njegove supruge Tijane, unela je ćerkica Vera, koja ima godinu dana. Ovo je njegova priča o roditeljstvu...

Nekako u to vreme, čuo sam da se negde na Dalekom istoku početak života, to jest datum rođenja računa od dana začeća. Baš tih dana, počeli smo intenzivnije da slušamo Mocarta i shvatamo da naše ponašanje utiče na razvoj novog života. I, kao u romanu Meše Selimovića - Tvrđava, u kojoj se glavna junakinja sasvim slučajno zove isto kao i moja supruga, shvatili smo kakav je svet oko nas... i kako uteha, bekstvo i pročišćenje dolaze upravo sa novim bićem, koje smo sa tihim uzbuđenjem očekivali.

Najteže je bilo iščekivanje. Kao ne baš mnogo mladi roditelji, gledali smo da sakupimo što više informacija, ne bismo li se spremili za dolazak bebe. Ali, koliko god se trudili da se spremimo, sve nam je bilo jasnije da ništa ne možemo da znamo dok se to ne desi. Kao pred odlazak u vojsku. Slušaš priče, uglavnom dosadne, o iskustvima iz vojske, i ništa ne shvataš dok i sam ne odeš. E, onda i ti pričaš priče, samo što su sada one zanimljive. Tebi, naravno... Trudimo se da ne opterećujemo druge ljude pričama o svom detetu. Svakom je njegovo najbolje, i tako treba i da bude.

Nismo poslušali savete da se naspavamo pre nego što dođe beba, nismo se spremili i odmorili za dane kada se ne zna gde se udara od umora. Ne zato što nismo hteli, nego zato što je to nemoguće. Spremiti se za život po novim pravilima. Pravim. Bez pravila i bez alarma. Bez podsvesnog straha da se nećeš probuditi na vreme, jer se uvek budiš pre vremena, pre svih. Kao u onom gradu nad gradovima (ne Valjevu, već Njujorku) - gde, kad odeš, shvatiš da je to centar sveta, gde su svi ono što jesu - različiti, a svoji. Tako shvatiš kad postaneš roditelj da je taj novi život jedini smislen. I ponekad se zapitaš zašto se to nije desilo ranije, zašto tako nije bilo oduvek. Ali, ne može. Uvek se desi na vreme. Baš kada najviše možeš da daš, i dobiješ.

Kada je Vera ugledala svet, u porodilištu su nam rekli da je zadovoljna. A oni znaju. Ne znam kako, ali znaju. I sada je tako. Od tada, naš život je pesma - koju pevamo ujutru svi zajedno, i uveče - kada bebu uspavljujemo, pesma u koju verujemo. Prva pesma čovekova od Brane Petrovića: "Hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo, taj veličanstveni izvor slina, a koliko tek ljubavi za ruke, rebra, noge...“. Ili, ona dečja: „Dete nije dete igračka za strine i tete, dete je dete da ga volite i razumete".

To je ono što nas vodi u podizanju našeg deteta, mimo svih pametnih knjiga i još pametnijih saveta. Osećaj i potreba da razumemo naše dete. Ono nas uči da slušamo mnogo dublje i pažljivije nego do sad, i da shvatamo da se ona priča o nemuštom jeziku ne odnosi samo na životinje.

I uči nas da je velika razlika između neprestanog osećaja ljubavi i centra sveta. Gledajući dete kako raste i uči, naučiš da je baš u tome lepota, i u naivnosti i čistoti pred novim saznanjem. Svakog trenutka. I da vreme ne postoji, da se ono sažima u jedinoj istinitoj tački koja je vanvremenska, a zove se - trenutak. Naučiš to zahvaljujući detetu pored tebe, koje vraća pomalo zaboravljeno dete u tebi. I, opet, što reče pesnik, dete ti na lice vraća pomalo zaboravljenu istinu, i jedini jezik na svetu koji se razume - osmeh.