Ne sećam se tačno kada su se igraonice uvukle u naše živote. Jedino pamtim da smo odjednom, svakih mesec dana, provodili vreme u nekoj od njih. Kako su deca rasla i širila krug prijatelja tako je i tih mesec dana postalo petnaest, pa deset, da bi sada došlo dotle da tokom cele nedelje, dan za danom, moja deca idu na nečije rođendane.


Svaki vikend nam je rezervisan za bar jednu proslavu u igraonici. Da ne pominjem dane kada, u razmaku od par sati imamo i po tri rođendana.


I sve se više i češće pitam kako smo došli dotle da se izgube one divne proslave iz mog detinjstva kada smo se okupljali u kući slavljenika, jeli savršene sendviče posute narendanim sirom i preslušavali kasete koje je slavljenik prethodno brižljivo pripremio...

Nedostaje mi ta intima i to druženje.


Deca u igraonicama se uopšte ne druže. Jure kao nenormalni kroz one kaveze, sednu da se najedu peciva i ćevapa pa opet odjure u kavez.

Ni torte više nisu iste. Nemam ništa protiv ovih novih, ukrašenih do poslednje slobodne tačke ali mi nedostaju i one stare, sa šlagom i mrvicama od čokolade. Ispod njih je uvek bila neka ukusna torta. Ove torte danas uopšte nisu jestive. Čast izuzecima!

I na sve to, ovakva proslava me košta čitavo malo bogatstvo. Nebitno da li rođendan slavi moje dete ili ide kod drugara, pare mi nestaju brzinom svetlosti. Ranije se na rođendane nosila knjiga, kaseta, kutija bojica ili lepa sveska. Danas nijedan poklon ne može da prođe bez hiljadu dinara. Na godišnjem nivou, na poklone i proslave potrošim celo jedno letovanje! Kad imaš jedno dete valjda ti nije ni žao da napraviš nešto što će da se pamti. Ja, sa troje dece, mogu samo da maštam o tome da će svaka imati rođendan iz snova.

Možda, ako zajedno izmaštamo nešto jako kreativno pa pozovemo drugare u našu kuću, pa se potrudim i napravim one stare, ukusne sendviče od kojih do kraju rođendana ne ostane nijedan...

A možda se i trendovi promene pa se vrate stari pokloni u modu pa uspem da uštedim za neku fantastičnu tortu.

Možda i deda i Lenka ogrebu neku srećku u svojim svakodnevnim pokušajima da lagano dođu do velikih para...

Kako god, do tada mi sasvim sigurno ostaje da se svakog meseca iznova presabiram i molim Boga da bar Martini drugari rođendane počnu da slave tek kad lepo porastu...

Mom In Art