"Mama, da li si ti devojka ili žena?" – pita me Lenka dok čekamo autobus.
"Zvanično sam žena jer sam udata i imam decu ali sam u duši još uvek devojka", kažem kroz smeh.
"Kako to misliš – u duši?", uporna je moja ćerka.
Hm, kako sedmogodišnjoj devojčici opisati razliku između devojke i žene, pitam se u sebi a naglas kažem da ću joj objasniti kasnije.

Pre spavanja se ponovo setila svog pitanja ali ja ni tada nisam imala odgovor.
Kako priznati da joj majka ceo život beži od mogućnosti da jednog dana postane žena, obuče elegantni kostim i stavi bisere...

Setila sam se prošlogodišnjeg isprobavanja haljina u jednom butiku kada sam prodavačicu uporno molila da mi ne iznosi haljine u kojima izgledam kao žena.
"Ali vi jeste žena!", rekla je, "možda ne želite da izgledate kao tetka?"
Da, baš to, samo što su u mojoj glavi žena i tetka bili izjednačeni pojmovi.

I tako me je, preksinoć, odgovor na Lenkino pitanje sam pronašao.
Privukao me je naslov na sajtu koji posećujem: "Šta bi svaka mama trebalo da zna".
Među ostalim mudrostima naletela sam i na ovu: "...da ne možeš više da se boriš protiv toga – ti si zvanično žena – i to i nije tako loše".
Sedela sam, razotkrivena, ispred monitora i shvatila nešto, u trenutku jako utešno – da nisam jedina! Nisam usamljena u pokušaju da mladost i neozbiljnost sačuvam tako što ću bežati od sebe same.
Za koju godinu ću napuniti četrdeset, imam par kilograma viška, sitne bore oko očiju i nekoliko sedih u kosi. Sasvim sigurno, nisam više devojka.
I odjednom mi nije teško da to prihvatim.

Lenki sam rekla da će postati žena onog trenutka kada bude dovoljno jaka da prihvati činjenicu da više nije devojka. Ne verujem da je išta shvatila ali ni ne mora, shvatiće jednom.
Do tada, možda neću kupiti nijedan elegantni kostim ali ću bisere staviti sasvim sigurno. Uskoro!

Mom In Art