Svima nam se u životu ukazuju razne prilike. Neke od njih zahtevaju radikalne preokrete. Takve prilike predstavljaju nov životni put, a ponekad čine stranputicu. Ipak, bilo da smo preuzeli rizik i pohitali im u susret, ili se pred njima povukli, te prilike ostavljaju rezove u našim životima. Nekad su to kajanja, a nekad i nove crte ličnosti.

Jedna od stvari o kojima svaki žitelj naše lepe ali jadne zemlje razmišlja je i odlazak u beli svet. Za nas je Eldorado postala čak i Rumunija. Meni se ukazala prilika da idem u Švedsku. Ponuđeno mi je da radim kao kuvar u jednoj piceriji. Pripremao bih meso, ribu, salate, špagete, pravio soseve, itd. Volim da kuvam. Jednom sam čak, dok sam spremao ručak, rekao voljenoj da bih upisao školu za kuvara. Igra oko pripremanja hrane mi je posebna umestnost kojoj se posvećujem. Uživam kako u stvaranju, tako i u aranžiranju, a sve za to da nekom, a i meni, bude lepo, mirišljavo, ukusno. Moja voljena me, u najmanju ruku, nije podržala. "Dosta više škole! Počni nešto da radiš!" To njeno: "Počni nešto da radiš", odnosilo se na nalaženje stalnog posla, jer sam uvek honorarisao, živeo od projekta do projekta. Neizvesnost na visokom nivou, ali i periodi bez ikakvih primanja. Sva sreća da smo imali njenu platu.

No, da se vrnem na temu. Ponuda se u startu odnosila na jednu kalendarsku godinu. Tamo bih imao sve plaćeno. Cela dogovorena plata bi se uplaćivala mojoj voljenoj na račun. Smislili smo da ćemo moći da izdržimo jedno bez drugog toliko, da naša Coca neće mnogo patiti, jer ima tu sada i skajpa, a i dolaziće kad je kriza spopadne. Novac koji bismo za taj period zaradili dobro bi nam došao i za život (tekući) i za renoviranje stana (o kom smo maštali). 

Tako je 15. avgusta 2011. godine jedan sociolog, sportski pedagog, metodičar nastave, karatista, glumac, reditelj, pisac, poeta, kompozitor, muzičar, tata i muž, ostavljajući sve to kod kuće, pošao u svet da bude kuvar.

Dragi moji, k od kreativnosti tamo nije bilo. Rintanjac. Molim vas, kad bih taj posao u kuhinji mogao da uporedim sa kopanjem, onda shvatate da sam jedva čekao da prođe godina. Nisam neko ko odustaje. Koliko god da je bilo teško, koliko god da sam bio usamljen i maltretiran, to je sve bilo u skladu sa odlukom koju sam doneo. Što nisam u obzir uzeo i te činjenice? Kocka je bila bačena i ja sam morao da odigram svoj potez do kraja.

Tada sam shvatio da sam poneo sa sobom sve ono što sam mislio da sam ostavio kod kuće. Čitao sam, pisao sam, svirao, stvarao. Vreme sam prekraćivao tako što sam zadao sebi zadatak da svake nedelje napišem i iskomponujem jednu pesmu koju ću sredom šerovati sa drugarima. Mojoj Coci sam slao dečje pesmice.

Ispostavilo se da mi je ta godina izolacije od stvarnog života dobro došla. Živeo sam u nekom pretežno vikendaškom banjskom mestašcetu kroz koje prolazi magistralni put. U okolnim selima nije bilo restorana, te je tako ovaj u kom sam radio funkcionisao. U toku dana sam mogao sresti jednu babu što je šetala na povocu svoju persijsku mačku, ili jednog dedu sa psom koji je stalno lajao na psa kog sam ja šetao. Pustoš. Celo mesto je opkoljeno šumom. Tamo sam se punio energijom. Švede nisam upoznao, kao ni švedski. Sve to mi je dobro došlo zbog toga što sam postigao ravnotežu sa sobom i opredelio se za to šta zaista u životu hoću: kreativan posao sa decom i mladima, svojih troje dece, pisanje i rokenrol.

Znam da vam deluje neozbiljno, ali: u roku od mesec dana sam počeo da radim u Povratku prirodi. Micija smo napravili dok sam bio tamo, a treće čedovište pupi u stomaku moje drage. Čim me čitate, znači da pišem. A moj rokenrol za sada je poznat u Zemunskom parku, u septembru imam zakazanu jednu klubsku svirku i tako dalje se razvija ta priča.

Za kraj, želim delić svojih aktivnosti iz Švedske da podelim s vama. Bila je to mala novogodišnja predstava za moju Cocu i učesnike dečjeg Pesničenja (revije dečjeg pesništva i stvaralaštva). Predstavljam vam: Deda Mrazovog pomoćnika.