Gledam Lenku i Nikolinu kako poskakuju dok nestaju niz ulicu. Svaka ima cvet u kosi, obukle su svoje najlepše haljine, izmolile su za malo senke na očima i sada nestaju u gomili druge dece.
Ne mogu da se otmem utisku da je sve prošlo suviše brzo.


Do juče sam ta devojčica bila ja. Nisam stavljala cveće u kosu ali sam na isti način žurila da stignem do centra sela i zauzmem mesto na velikom ringišpilu. Jer niko nije propuštao seosku slavu.


Gomila kičastih tezgi načičkana duž glavne ulice, preglasna muzika sa velikih zvučnika, pomešana sa glasom koji doziva na još jednu vožnju...

Obožavala sam ringišpil.

Sestra i ja smo dobro uvežbale kako da me odbaci visoko, da uhvatim igračku sa kanapa. Vozile smo se besplatno danima.

Sad u njihovim očima vidim isti taj sjaj pomešan sa strahom da se korpa slučajno ne otkači... Prepoznajem osećaj kao da je bilo juče. A prošlo je celih trideset godina.

Pokušavam da se setim šta je sve stalo u te nestale godine i od svih sećanja i osećanja jedino što potpuno živo mogu da prizovem su jutra u kojima su se one rodile. A sada, samo sam trepnula i već su devojke.

Plaši me da ću, ako trpnem još jednom, stajati na istom mestu, trideset godina starija i posmatrati unuke kako žure da okrenu još jedan krug.

Foto: Shutterstock