Ni sama ne znam koliko mi je puta to moj pokojni deda šapnuo na uvo, onako tiho baš da niko ne čuje. I stvarno, u tim trenucima uvek sam se osećala posebnije i voljenije od ostalih četvoro unučića, koliko se nas borilo za njegovu i bakinu ljubav.

Moja najstarija sestra imala je tri godine "fore" pre rođenja moje srednje sestre da kao prvo unuče osvoji celu rodbinu, bližu i onu dalju. Znate, to je ono unuče koje vode na sve moguće slave i svadbe, na more, u banju, koje pokazuju svima i koje je uvek "pljunuto" deda. To je ono dete koje ima najviše fotografija u kutiji za cipele i koje babe i dede jedva čekaju da "pokvare", jer na to imaju pravo.

Rođenjem moje srednje sestre, babine i dedine obaveze su se prilično uvećale, pa je osim igre bilo važno pomoći mojim roditeljima i oko vrtića, čuvanja kad smo prehlađene (a najviše smo volele da preležimo grip, boginje, zauške kod babe i dede)...

Posle dve godine, sa samo sedam meseci i u uz mnogo muke, borbe i strepnje, na svet sam došla ja. Nedonošče od nepune dve kile. Još mi je pred očima slika moje bake kako me već odraslu posmatra, pa rukom pokazuje kako su me ona i deda "odgajali od kilo mesa!". Ipak, kako sam dobijala na težini i napredovala, tako je i briga šire porodice o mom opstanku logično jenjavala. "Mandarina" je bila dobro, pa su o meni kako to već i ide uglavnom brinuli mama, tata i moje starije sestre.


Osam meseci kasnije u našu širu porodicu ušetao je i moj brat od tetke. Moj zauvek mali brat i najbolji drug. Dedin jedini unuk. Položajnik. Kako je deda stario, tako je i moj brat na sebe preuzimao sve one poslove koji traže mušku ruku. Četiri godine kasnije rodila se i njegova rođena, a moja sestra od tetke. Večiti "prilepak" i "kvariša" u mojoj i bratovljevoj igri. Najmlađa i najslađa od svih. A tako je i danas. Naša mala sestra, bez obzira što je i sama već tri godine divna mama još boljoj devojčici Maši. Redosled je nemoguće promeniti.

Kako su godine prolazile, ni mi više nismo bili samo slatka dečica koju odrasli bezrezervno vole i ona njih. Rasli smo, a sa nama i naše vrline i mane, koje su nas nesmnjivo izdvajale.

Verujem da je bakina i dekina ljubav prema potomcima bila ista za sve, ali sad razumem da pažnju nije bilo moguće podeliti na jednake delove. Ni brigu, takođe. Kako je neko unuče upadalo u nevolje, tako se pomerao i njihov fokus. Telefonski pozivi tom unučetu bili bi učestaliji. Možda bi te godine ono dobilo bolji poklon za rođendan. Sigurno više para "za čokoladu". Oštećena su bila, ako se tako može reći, ona deca kod koje se jednostavno podrazumevalo da će biti dobra – u školi, u sportovima, sa zdravljem.

Možda bi neko od nas imao baki i deki na nečemu da zameri, ali nemamo pravo, jer je svaka njihova pažnja bila veća od one koje su dobijali zauzvrat. Naročito, kad nas je drmao pubertet, pa su nas mame opominjale "da je red da pozovemo babu i dedu da ih pitamo kako su".

A svakako da se sećam trenutaka kad sam i ja bila posebna u njihovim životima. Nisu to neke velike uspomene, jer letovanja koja pamtim uvek su bila "grupna". Baka i deka uvek su vodili bar mene i brata na more "da se ono drugo ne ljuti".

Sećam se bakinih doručaka spremljenih samo za mene – jaja na oko, kiselo mleko, domaća slaninica, vruć hleb i paradajz, koji smo deda i ja doneli sa pijace. Sećam se i prvog plesa na mom venčanju. Kao da je juče bilo. Moja stara baka u novom kostimu i svečano uvijene kose. Pleše i plače. Od sreće.

Ostala mi je dužna samo jednu uspomenu. Da u naručje uzme mog sina, svog praunuka. Nažalost, mimoišle smo se. Tu ulogu sada je preuzela njena ćerka, moja mama.

Foto: Moji Dečaci sa najdražim sestrama od tetke

Sa četvoro unučića i petim na putu, život kao da se vrti u krug. Scenario je isti, ali nove zaplete sada pišu samo moji Dečaci i njihove sestre, babe i debe. Nije moje da se mešam. Ja sam svoju ulogu unuke odigrala, a verujem da sam mogla i bolje.