"Volim te toliko da ću da puknem!" – obraća se Lenka bebi a onda, obično, meni kaže: "Mama, zašto si rodila baš ovoliko slatku bebu i kako je moguće da je ona sva toliko medena..." I tako svaki dan.


Ako joj beba ne sedi u krilu onda zajedno leže na podu i gledaju crtaće. Bebina glava na Lenkinom stomaku, bebina stopala u Lenkinim ustima...

Nikolina je tu kada bebu treba smiriti. Ugura joj dudu u usta i onda joj neumorno peva sto i jednu izmišljenu pesmu, sve vreme klateći glavom i poskakujući na jednoj nozi. Od takve scene i ja bih dobila želju da zatvorim oči i zaspim. Kad god prođe pored bebe napoji je vodom iz flašice. Pored nje, Marta sigurno nikad neće biti ni umorna ni žedna.


Kada nam dođu gosti, postave se kao dva Kerbera i ne daju nikome da je pipne. Skaču oko nje i glumataju dok beba pokušava da iskoči iz kolica od sreće i radosti.

One su je prvi put nahranile. One joj redovno presvlače pelene. Obasipaju je pažnjom kakvu niko nema. Naravno, maksimalno su je razmazile. Kada me ugleda, beba mi se nasmeje ali kad ugleda njih ona više ne zna za sebe. Potpuno poludi dok maše ručicama pokušavajući da im počupa svu kosu i da im pojede obraze koje joj poturaju da "češe zubiće".


Više puta sam ih zamolila da je uspavaju – odguraju je u kolicima u sobu, ljuljaju je napred – nazad i dok se njih dve takmiče koja će joj otpevati bolju pesmu, beba je već zaspala. Iz takvih pohoda izlaze jako ponosne, svesne da su uradile nešto što mi je od velikog značaja. Naravno, znaju i da će, ako uspavaju bebu, mama bar na pola sata biti samo njihova.


Kada se vraćaju kući, više me ne ljube. Bacaju rančeve i trče po stanu tražeći Martu. Na njoj završavaju svi poljupci namenjeni meni, tati, bakama i dekama. Ako njih pitate, beba je njihova.


Moja je samo kad su njih dve u školi i vrtiću. U tim trenucima uživam maksimalno. A i ona, kao da zna da smo same, opusti se potpuno i pušta me da je gnjavim do besvesti. Smeje se i guče na sav glas. Ako pokušam da je uspavam, zatvori oči, spusti glavu na moje rame ali pre nego što je uhvati pravi san, još jednom otvori oči, kao da želi da proveri da li sam tu. I svaki put se lagano nasmeši, zatvori oči i zaspi.

A ja onda stojim iznad nje čitavu večnost i gledam je, kao da mi je prvo dete. I svaki put me uhvati nešto kao tuga jer znam da će i ona jako brzo prestati da bude beba, da će stati na svoje noge i odšetati...