Zvala je baka sa mora. Priča mi kako su u autobusu upoznali sredovečni bračni par koji su kasnije sreli i na plaži. Muškarac je zamolio baku da odvede Lenku i Kiki na sladoled i u šetnju. Baka ga je ljubazno odbila uprkos Lenkinom moljakanju da ih pusti. Kada je, kasnije, pitala Lenku da li ona uopšte poznaje tog čoveka, ona je rekla: "Pa poznajem ga, upoznali smo se u autobusu".

I to je to – uprkos višemesečnim pričama i razgovorima o poverenju i nepoznatim ljudima, shvatam da nikada nismo definisale reč "poznavati". Za moju ćerku, poznati su svi sa kojima se "upoznala" – u parkiću, autobusu ili u školici... I na trenutak me je uhvatila panika!

Pitam se, kako detetu dati dovoljno informacija da bi bilo oprezno a da se pri tom ne prepadne? I kako odvojiti poznate ljude od onih u koje imamo poverenja?

Od kada imam decu pokušavam da izbegnem "američki" način vaspitavanja, ali danas, po prvi put, pokušavam da zapamtim šta savetuju u ovakvim slučajevima...

Prvi od nekoliko saveta koje sam pročitala je da treba naučiti dete da viče: „Ovo nije moj otac!“ kako bi privuklo pažnju ako ga neko nepoznat uznemirava.

Savet je dobar ali se bojim da će onog trenutka kada ne budu želele kući iz parkića, moja deca uglas vikati: "Ovo nije naša majka!"

Između ostalog, savetuje se da, ako ste zajedno u kolima, tražite od dece da pročitaju slova i brojeve koje vide na registarskim tablicama. Kažu da na taj način deca vežbaju memoriju za hitne slučajeve...

U novčaniku imam nekoliko fotografija svojih ćerki, uglavnom iz perioda kada su bile sasvim male. I zato me je dotukao sledeći savet: nosite novije slike dece u novčaniku. Ako se izgube, moći ćete da pokažete koga tražite!

I tako sve ovo počinje da liči na blagu paranoju... Pa ipak, prihvatam svaki savet kao deo budućeg vaspitavanja. Odrastali u Americi ili Srbiji, cilj je valjda isti – zaštititi ih po svaku cenu! Bar dok ne nauče sami da brinu o sebi. I dok ne prepoznaju osobe od poverenja.