Komunikacija u braku: Kako sprečiti svađe i živeti u harmoniji

Kada su muž i žena spremni da preuzmu odgovornost za svoju ulogu u bračnim odnosima, odnosno brigu za negovanje saradnje, saosećanja, uvažavanja tuđih potreba - to će moći da ostvare kroz aktivno slušanje i potvrđivanje da razumeju značenja poruka partnera. Da bi u tome uspeli, treba jasno da izraze šta misle i očekuju od sebe, svog partnera i njihovog odnosa.

Kada su tema partnerski odnosi, brak, seksualnost, intimnost... treba uzeti u obzir kako je kulturološki određeno šta mislimo i osećamo o sebi i drugima kao o muškarcima i ženama.

Između muškaraca i žena postoje ne samo biološke, odnosno polne razlike, već se razlikuju u odnosu na pretpostavke o socijalno propisanim ulogama koje su im "primerene". Poruke o tome se prenose u porodici i one su, sa jedne strane, jedinstvene za određene porodice, a sa druge strane odražavaju univerzalne kulturne pretpostavke o "muškosti" i "ženskosti".

ŽENA: Mada su se društvena kretanja izmenila u pravcu veće ravnopravnosti žena, tradicionalna patrijarhalna gledišta na brak/porodicu i dalje odolevaju. Devojčice se još uvek vaspitavaju  u skladu sa očekivanjima da je njihov glavni cilj da brinu o drugima i da se osećaju ostvareno kada pomažu članovima porodice da se lično razvijaju i grade harmonične odnose. One se vaspitavaju da u budućnosti preuzmu brigu o domaćinstvu i vaspitanju dece. Otuda su kod žena izražajnije: intuitivnost, brižnost, emocionalna otvorenost i saosećajnost (empatija) za potrebe drugih, izrazitije preuzimanje odgovornosti za porodične odnose. Ove odlike ih pripremaju za uloge koje imaju u porodici - kao mirotvorke u porodičnim konfliktima, koje se prilagođavaju interesima porodice, podređujući im ponekad i svoju profesionalnu karijeru.

MUŠKARAC: Za razliku od žena, muški osećaj ostvarenosti se prvenstveno zasniva na postignućima, umesto na negovanju ličnih odnosa. Muškarci žele da budu dobri muževi i očevi, ali njihova definicija muškosti proističe uglavnom iz uloga van porodice. Uspesi u spoljnom poslovnom svetu im omogućavaju da ostvaruju svoju tradicionalnu ulogu nezavisnog hranitelja porodice, koji odlučuje o organizaciji porodičnog života, upravlja novcem... kao i ostvarenje uloge hrabrog i odlučnog zaštitnika porodice od raznih opasnosti. Ispunjenje tih očekivanja zahteva od muškaraca potiskivanje i prikrivanje ličnih osećanja, tj. sposobnost da upravljaju osećanjima i budu manje osetljivi i spremni da odgovore potrebama drugih.

Za porodične terapeute je značajno kako se ovi kulturološki stereotipi odražavaju na svakog pojedinca i kako oblikuju njegov bračni i porodični život. Kada iskoče iz stereotipa rodnih/polnih uloga, i muškarci i žene mogu da dožive socijalnu osudu i pritiske od najbližih članova porodice - što je teško podnositi, pa se zbog toga većina radije uklapa u stereotipe.

Polna i kulturološki senzibilna terapija priznaje nejednak status muškarca i žene u porodici i izvan porodice. Međutim, razvijanje senzibilnosti za pol - istovremeno zahteva od terapeuta da ne podleže kulturnim stereotipima u okviru rodnih/polnih uloga, već da se interesuje za kulturu svake pojedinačne porodice, da bude radoznao i uvažava stavove klijenata, uz istovremeno razvijanje neutralnosti prema svojim uverenjima.

Žene ulaze spremnije u brak

Razlike u okviru rodnih/polnih uloga između muškaraca i žena  ukazuju na to da žene u brak ulaze spremnije za ulogu emocionalnog vodiča, dok su muškarci nespremniji da pomognu da veza opstane. Žene smatraju da je za razvijanje bliskosti i intimnosti potreban razgovor o problemima, posebno razgovor o njihovoj vezi, dok muškarci smatraju da je smisao bliskosti u jednostavnim stvarima - kao što je, na primer, zajedničko bavljenje  vrtlarstvom, a ne u priči o odnosima.

Od načina na koji bračni par raspravlja o bliskosti, vaspitavanju dece, ili sa koliko ušteđevine treba da žive - zavisi opstanak braka.  Put ka očuvanju braka je razumevanje uzroka neslaganja. Muškarci i žene treba da prevaziđu prvobitne razlike u usvojenim polnim stereotipima, da bi razrešili sporne odnose.

Najčešći razgovori o deci

Moja praksa ukazuje na to da se značajan broj žena još uvek oseća neravnopravno u odnosu na raspodelu obaveza i odgovornosti u  braku i porodici. U bračnim dijalozima, muškarci često ženske primedbe na nedovoljnu angažovanost u kući doživljavaju kao sitničarenje, gunđanje i zakeranje. Sa druge strane, žene očekuju od muževa da više vremena, inicijative i pažnje posvete komunikaciji, da više vremena provode zajedno i da su posvećeniji negovanju partnerskih odnosa. Lošim aspektima braka smatraju upravo aspekte loše komunikacije - u pogledu toga da nema razumevanja među partnerima, nema prave komunikacije u kojoj bi se tragalo za zajedničkim rešenjima, već svako ostaje pri svojim stavovima.

Na pitanja koliko često i o čemu međusobno razgovaraju, većina bračnih parova odgovara da samo uveče kratko razgovaraju - najčešće o deci, dnevnim obavezama i aktivnostima, a ređe o sebi i svom odnosu. Oni se slažu u
tome da su inicijatori bračnih razgovora češće žene nego muškarci i da su najčešća polja sukoba razgovori o troškovima, deci i planovima za budućnost.  

Foto: Profimedia

Kako poboljšati komunikaciju i sprečiti svađe?

Kod parova koji se svađaju i međusobno okrivljuju, tipično je da se ne slažu u pogledu toga ko je za šta odgovoran. U skladu sa tim,   jedan od zadataka terapeuta je da pomogne paru da se pomeri sa pozicije suparnika u podeli odgovornosti za odnose - ka poziciji saradnika koji će kroz podeljenu odgovornost zajedno težiti rešavanju konfliktne situacije.

-Umesto besnog nadmetanja oko toga ko je u pravu, partneri se podučavaju veštini emocionalnog smirivanja i "aktivnog slušanja". Oni razvijaju svoju saosećajnost za razumevanje i prepoznavanje potreba i osećanja, koja su podloga onoga što je rečeno - da, zanemarujući neprijatan ton, čuju osnovnu poruku o potrebama partnera.

-Jedan od korisnih načina da se spreči započeta svađa ili zaustavi rasprava o nesuglasicama, koja bi mogla da preraste u svađu - je primena tehnike «ogledanja». Ako jedan partner stavi primedbu, drugi je ponavlja onako kako ju je on razumeo, pokušavajući da shvati ne samo misli, nego i osećanja. Jedan od partnera "ogledanjem" pokušava da, kao u ogledalu, preslikava drugog. Time proverava svoje razumevanje i usklađivanje sa osećanjima partnera. Pritom, primena "aktivnog slušanja" pomaže parovima da se zadrže na onome što je izrečeno nekom primedbom, koja se odnosi na procenu ponašanja, umesto da pređu na napad ličnosti.

-Kada se parovi obuče da se obraćaju partneru koristeći, pored aktivnog slušanja, i jezik nenasilne komunikacije - onda se još više smanjuju mogućnosti za započinjanje svađe. Primera radi, umesto da muža koji kasni na ručak sa posla, žena dočeka na vratima  nazivajući ga bezobraznikom koji ne poštuje nju i njen trud - što je najčešći razlog za početak svađe, može da mu se obrati: "Kada te čekam da zajedno ručamo, a ti mi ne javiš da ćeš da kasniš, ja sam uvređena i besna. Bolje bih se osećala da si me pozvao i rekao da ćeš da kasniš". Ovakvo obraćanje sprečava započinjanje svađe, koja se dešava kada se na uvrede odgovara uvredama, ili upotrebu mnogobrojnih oblika odbrane - izvinjenja, neprihvatanje odgovornosti, kontranapad sličnim primedbama.

-Otvorenost u komunikaciji i uvažavanje razlika u shvatanjima, naročito ako partneru pokažete da možete da razumete njegovo viđenje - iako se, možda, sa njim ne slažete, efikasni su načini za sprečavanje svađe. Uz to treba negovati spremnost da se izvinite kada uvidite da niste u pravu, što možete da potkrepite pohvalom  za ono što kod partnera cenite.

-Porodični terapeuti vam mogu pomoći kada želite da unapredite svoju bračnu/partnersku komunikaciju - da najpre promenite uverenja koja kreiraju uobičajene nefunkcionalne obrasce komunikacije, a zatim da naučite primenu emocionalne kontrole i komunikaconih veština, što će vam pomoći da se bolje razumete i izgradite skladnije partnerske odnose.

Ljiljana Filipović, psiholog-porodični terapeut