Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Selektivni mutizam: Zašto moje dete ne želi da priča u vrtiću (školi)?

Ukoliko je dete previše stidljivo u vrtiću, parku ili nekom drugom mestu, a kod kuće normalno priča i igra se, postoji mogućnost da se radi o govornom problemu, selektivnom mutizmu.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Ovaj problem spada u grupu takozvanih anksioznih poremećaja koji se javljaju kod dece predškolskog i ranog školskog uzrasta. Podjednako se javlja kod dečaka i devojčica, sa blagom tendencijom češćeg javljanja kod devojčica.

Kako se prepoznaje selektivni mutizam?

Glavna karakteristika selektivnog mutizma je nemogućnost govora u široj socijalnoj sredini (u vrtiću, u školi, u nepoznatoj vršnjačkoj grupi ili ispred autoritativne osobe).

Dakle, dete prestaje da govori sa nepoznatim (ili manje poznatim) osobama iz svoje okoline, dok sa osobama koje su mu emotivno bliske normalno komunicira. Problem se ogleda u tome što govor izostaje u određenim situacijama i ispred određenih osoba. Dete bira osobe i situacije u kojima će da govori.

Kako nastaje problem?

Tačan i siguran uzrok ovog poremećaja još uvek nije utvrđen. Često se navodi da kod većeg broja dece sa selektivnim mutizmom postoji genetska predispozicija za anksioznost, u prevodu, kao da im je strah od nepoznatog "učitan" u genetski kod. Dete sa selektivnim mutizmom u većini slučajeva na ranom uzrastu pokazuje znake anksioznosti u vidu straha od odvajanja, teškoće u spavanju ili pojačanim izlivima emocija.

Potrebno je naglasiti da selektivni mutizam nije posledica kašnjenja u razvoju kao ni posledica nekog vida zlostavljanja ili zapuštenosti.

Kako se postavlja dijagnoza selektivnog mutizma?

Da bi se postavila dijagnoza selektivnog mutizma potrebno je da su sipomi prisutni duže od mesec dana. Pored izostanka govora, simptomi koji prate mutizam su:

-povećana osetljivost na buku,
-povećana osetljivost na dodir,
-izražena separacijska anksioznost (dete se teško odvaja od roditelja),
-prisutnost strahova,
-izlivi emocija (lako zaplaču),
-dete se ne smeje, deluje ozbiljno kada oseti ansioznost (kada se uplaši, uznemiri),
-pri pomisli da ga neko gleda, dete postaje nespretno, lako se zbuni
-dete često deluje kao nekulturno zbog toga što ne odgovara na pozdrav, ne zahvaljuje se i sl.,
-nevoljno ispuštanje mokraće i stolice.

Zašto je važno prepoznati ovaj problem na vreme?

Selektivni mutizam se često ne dijagnostikuje do polaska u školu što otežava lečenje. Ako se dete sa selektivnim mutizmom ne leči na vreme, može doći do posledica na samopoštovanje, do otežavanja školovanja i socijalizacije. Inteligencija dece sa selektivnim mutizmom je u najvećem broju slučajeva u granicama normale. Lečenje mutizma sprovode prvenstveno logopedi, zajedno sa psihologom i vaspitačem ili učiteljem.

Deca sa selektivnim mutizmom razumeju ono što im se govori, pa zbog toga logoped treba da nađe način na koji će da dobije detetovo poverenje kako bi se ono osećalo sigurno ispred njega i počelo da govori. Roditelji, vaspitači i učitelji često vrše pritisak nad detetom kako bi progovorilo što povećava dečiju anksioznost i pogoršava situaciju.

Potrebno je da logoped u toku razgovora sa detetom bude pozitivan i nasmejan, spreman da se prilagodi detetu i njegovim potrebama, kako bi se dete što pre oslobodilo i počelo da priča. Važno je da se dete ne sili da govori. Potebno je da mu se pokaže razumevanje i podrška i da mu se stavi do znanja da je uvek neko uz njega u bilo kojoj situaciji. Decu sa selektivnim mutizmom nije dobro kritikovati jer to može da izazove pogoršanje. Potrebno je da se prepozna ono što dete dobro radi, da se pohvali i nagradi. Pohvala i nagrada utiče na detetovo samopuzdanje, a samim tim i na oslobađanje anksioznosti.

Psiholog je odličan saradnik u radu sa detetom koje ima problem sa selektivnim mutizmom iz razloga što problemi koji imaju veze sa strahom najčešće zahtevaju neko malo dublje raspakivanje. Psiholog može da kroz razgovor, različite igrovne metode, crteže, kreativne aktivnosti dopre do potencijalnih razloga iz kojih se problem javlja, te da potom pomogne detetu da prevaziđe problem.

Takođe, psiholog je i važna karika za komunikaciju sa roditeljima, time što ih vodi kroz proces rada sa detetom, usmerava, sugeriše im strategije da pomognu detetu, približava im problem i indirektno utiče na to da se detetu obezbedi što podsticajnije okruženje za dalji napredak.

Povezane vesti


Obratite pažnju, možda vaše dete nije previše stidljivo ili nekulturno ako se ne zahvali ili uzvrati pozdrav nekom. Nemojte da grditi i kritikovati, nego se potrudite da na vreme potražite odgovarajuću pomoć stručnjaka. Najvažnije je pokušati razumeti dete. Tek onda, možete i dokučiti kako da mu pomognete.

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Vesti

Porodica