- Deca uglavnom mnogo bolje slušaju vaspitačice u vrtiću nego roditelje, a mame i tate se redovno pitaju zašto je to tako.
- Vaspitačica tvrdi da je razlika u šest pravila koje one primenjuju u vrtićima, a koja mogu da se primene i kod kuće kako bi dete bolje sarađivalo.
Da li ste se ikada zapitali kako je moguće da dete u vrtiću bez velike rasprave skloni igračke, sedne za sto ili posluša kada mu se kaže da je vreme za sledeću aktivnost, dok kod kuće ista molba ponekad završi pregovaranjem, ljutnjom ili suzama?
Upravo su takva pitanja roditelji često postavljali Stefani Bern-Bjankardi, vaspitačici koja je 14 godina radila u ranom obrazovanju, a koja je takođe i majka četvoro dece. Svoja iskustva opisala je za portal A Fine Parent, izdvojivši šest principa discipline koje je koristila sa decom u učionici, a potom počela da primenjuje i u sopstvenom domu.
Njena osnovna ideja zapravo je jednostavna: cilj discipline nije da dete bude kažnjeno zato što je nešto pogrešilo, već da postepeno nauči kako se od njega očekuje da se ponaša.
1. Disciplina nije isto što i kazna
Prva stvar koju ova iskusna vaspitačica želi da roditelji razdvoje jesu disciplina i kažnjavanje.
Prema njenom pristupu, disciplina predstavlja usmeravanje deteta i učenje poželjnog ponašanja. Veliku ulogu u tome ima odnos koji dete ima sa odraslom osobom koja o njemu brine.
Kada odrasla osoba reaguje dosledno, ali istovremeno pokazuje detetu da ga čuje, poštuje i da je tu za njega, postavljaju se temelji poverenja. A upravo taj odnos, smatra ona, značajno utiče na ponašanje deteta.
Ona daje i veoma običan primer iz sopstvene kuće. Jednoj njenoj ćerki potrebno je više vremena da se ujutru razbudi. Umesto da je probudi u poslednjem trenutku i odmah požuruje, majka joj ostavlja dodatno vreme da polako započne dan.
Drugim rečima, umesto da svako jutro pokušava da promeni dete, promenila je organizaciju jutra.
2. Ne čekajte grešku da biste obratili pažnju na dete
Roditelji često veoma brzo primete prosut sok, igračke na podu ili svađu između brata i sestre. Ali koliko brzo primetimo trenutak kada dete uradi upravo ono što od njega očekujemo?
Vaspitačica savetuje da se dobro ponašanje primećuje dok se događa.
Pritom pohvala ne mora da bude samo opšte: "Bravo" ili "Dobar si". Mnogo više smisla ima detetu jasno reći šta je dobro uradilo.
Ako starije dete pomogne mlađem da obuje cipele, možemo mu skrenuti pažnju da je njegov postupak bio pažljiv i brižan. Na taj način dete dobija konkretnu informaciju koje ponašanje želimo da podstaknemo.
Važno je i izbegavati poređenje sa braćom, sestrama ili drugom decom. Napredak deteta bolje je posmatrati u odnosu na ono što je ono samo ranije moglo i radilo.
3. Deca mnogo više gledaju šta radimo nego što slušaju šta govorimo
Možemo detetu deset puta dnevno govoriti da ne viče kada je ljuto, ali ako nas vidi kako vičemo čim nas neko iznervira, poruka koju dobija postaje prilično zbunjujuća.
Zato je treća "tajna" zapravo ponašanje odraslih.
Autorka daje primer vožnje automobilom. Ako drugi vozač provocira, trubi ili vozi agresivno, dete posmatra kako će roditelj reagovati. Psovanje, vikanje i agresivna reakcija teško se uklapaju sa porukom koju kasnije šaljemo detetu da mora da kontroliše ljutnju.
Suprotno tome, mirna reakcija pokazuje detetu kako izgleda samokontrola u stvarnoj situaciji.
Drugim rečima – roditelj je model ponašanja čak i onda kada ne pokušava ništa da nauči dete.
4. Recite detetu šta treba da uradi, a ne samo šta ne sme
"Ne trči."
"Ne viči."
"Ne diraj."
"Nemoj to."
To su rečenice koje roditelji izgovore bezbroj puta. Ali vaspitačica predlaže malu promenu koja može mnogo da znači: umesto da detetu stalno govorimo šta ne treba da radi, kažemo mu šta treba da uradi.
Umesto "Ne trči", u njenoj učionici deca dobijaju konkretno uputstvo da hodaju, uz kratko objašnjenje zašto je to bezbednije.
Isto važi kod kuće.
Detetu je lakše da prati jasnu instrukciju kada zna šta se od njega očekuje, nego kada dobije samo zabranu bez alternative. Objašnjenja pritom treba prilagoditi njegovom uzrastu i ne komplikovati ih nepotrebno.
5. Najbolja svađa je ona koju ste uspeli da sprečite
Jedan od najpraktičnijih saveta ove vaspitačice jeste – predvidite problem pre nego što nastane.
Ako znate da malo dete obično spava u određeno vreme, možda baš tada nije najbolji trenutak za veliku kupovinu.
Ako želite da krenete iz parka, nemojte čekati poslednju sekundu pa očekivati da dete istog trenutka prekine igru.
U vrtiću je decu unapred obaveštavala da će za nekoliko minuta biti vreme za sređivanje igračaka i prelazak na sledeću aktivnost. Isti princip koristila je kod kuće.
Kod veoma male dece pet minuta može biti prilično apstraktan pojam. Zato roditelj može da kaže nešto mnogo konkretnije, na primer: "Još dva puta se spuštaš niz tobogan, a onda idemo kući."
Taj mali prelaz detetu daje priliku da se pripremi za završetak aktivnosti umesto da mu se nešto što voli iznenada prekine.
Prevencija može biti i sasvim praktična. Ako ne želite da beba ide na stepenice, zaštitna ograda je efikasnija od toga da joj tokom celog dana ponavljate da tamo ne ide. Ako želite da dete samostalno opere ruke, odgovarajuća hoklica može mu omogućiti da to zaista uradi.
6. Kada emocije preuzmu kontrolu, prvo smirivanje pa razgovor
Poslednja metoda koju opisuje razlikuje se od klasičnog slanja deteta u kaznu.
U svojoj učionici imala je mirna mesta sa jastucima, knjigama i jednostavnim predmetima za smirivanje. Kada dete postane toliko uznemireno da više nije u stanju da rešava problem, može da se izdvoji iz situacije i dobije priliku da se reguliše.
Tek kada se smiri, odrasla osoba razgovara sa njim o tome šta se dogodilo i šta je sledeći put moglo drugačije da uradi.
Ideja nije da dete bude izolovano zato što je "loše", već da dobije prostor da se smiri pre rešavanja problema.
Zašto onda dete ponekad "više sluša" vaspitačicu nego roditelja?
Nema čarobne rečenice koju vaspitačice znaju, a roditelji ne.
U vrtiću postoje rutina, predvidljiv raspored, jasna pravila i ponavljanje istih obrazaca iz dana u dan. Dete vremenom zna šta sledi i šta se od njega očekuje.
A Bern-Bjankardi naglašava i još nešto važno: promena ponašanja ne događa se preko noći. Čak i profesionalci koji svakodnevno rade sa decom godinama uče, vežbaju i prilagođavaju način na koji postavljaju granice.
Zato cilj kod kuće nije da roditelj preko noći dobije dete koje izvršava svaku naredbu. Mnogo realniji cilj jeste napraviti okruženje u kojem dete postepeno uči šta se od njega očekuje, dobija jasne granice, ali istovremeno zna da odnos sa roditeljem nije ugrožen kada pogreši.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
Izvor: Mame/Yumama