Deca koja prolaze kroz duboku emocionalnu uznemirenost često imaju poteškoće da izraze ono što osećaju. Pošto još nemaju dovoljno iskustva i razvijene načine da opišu svoje emocije, svoje probleme često saopštavaju kroz naizgled jednostavne rečenice koje odrasli ponekad pogrešno shvate kao preterivanje, inat ili bunt.
Zato je važno naučiti da prepoznamo reči koje možda kriju mnogo više nego što se na prvi pogled čini.
Prema podacima Američkih centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), približno jedno od petoro dece i adolescenata u nekom trenutku života suočiće se sa mentalnim, emocionalnim ili problemima u ponašanju. Deca retko direktno kažu da osećaju beznađe, anksioznost ili da sumnjaju u sebe.
Svoju unutrašnju borbu češće pokazuju kroz svakodnevne izjave koje odrasli lako zanemare. Zato je važno da roditelji, staratelji i svi koji rade sa decom obrate pažnju na znakove upozorenja i ne umanjuju osećanja deteta.
Ovo je 11 rečenica koje, prema mišljenju stručnjaka, često izgovaraju deca koja se iznutra osećaju nesrećno.
1. „Nije me briga.“
Kada dete kaže da ga nije briga, odrasli često pomisle da je nezainteresovano ili lenjo. Međutim, iza tih reči se često krije nešto sasvim drugo, poput osećaja preopterećenosti i emocionalne iscrpljenosti.
Dečji psihijatar Kandida Fink objašnjava da dete može biti pod velikim pritiskom zbog školskih obaveza, odnosa sa vršnjacima ili potrebe da bude uspešno. Umesto da pokaže ranjivost, ono se štiti tako što se pretvara da mu ništa nije važno.
U suštini, to može biti poruka da dete više ne zna kako da se izbori sa sopstvenim osećanjima. Često mu je samo potrebno da ga neko sasluša, ali ne zna kako drugačije da zatraži pomoć.
2. „Niko me nikada ne razume.“
Ako dete često ima osećaj da ga niko ne čuje ili da se njegova osećanja odbacuju, može početi da veruje da ga niko nikada neće zaista razumeti.
Ova rečenica nije samo preterivanje, već često pokazuje duboku usamljenost. Deca, baš kao i odrasli, žele da budu prihvaćena, ali im je mnogo teže da poveruju da će se stvari promeniti.
Kada se stalno osećaju zanemareno ili neshvaćeno, teško im je da pronađu izlaz iz situacije koja ih muči. Najpotrebniji im je siguran prostor u kojem mogu da budu ono što jesu, bez straha od osude.
3. „Niko me ne voli.“
Mnogi odrasli na ovu rečenicu odmahnu rukom i pokušaju da uvere dete da to nije istina. Iako je namera dobra, takva reakcija ponekad može učiniti da dete ima osećaj da niko ne shvata njegovu bol ozbiljno.
Reči „niko me ne voli“ često kriju osećaj odbačenosti i nepripadanja. Dete želi da bude deo društva, ali ne zna kako da se poveže sa drugima. Ako doživi odbijanje, može početi da veruje da je problem u njemu.
Profesorka psihologije Nensi Darling ističe da su kvalitetni odnosi i svakodnevna povezanost sa drugima veoma važni za smanjenje osećaja usamljenosti. Roditelji mogu pomoći deci da razviju socijalne veštine i podstaknuti ih da grade iskrena prijateljstva.
4. „Mislim da ne mogu ovo da uradim.“
Ova rečenica često ukazuje na to da je dete potpuno preopterećeno. Razlog može biti nešto naizgled malo, poput teškog domaćeg zadatka, ali i veliki problemi poput porodičnih sukoba ili stresnih životnih okolnosti.
Stručnjakinja za razvoj dece Kler Lerner upozorava da odrasli mogu nenamerno povrediti dete kada umanjuju njegove emocije ili pokušavaju da ih što pre uklone.
U galeriji ispod pogledajte porodicu koja putuje oko sveta sa detetom u rancu!
Takvim ponašanjem šalje se poruka da nije bezbedno govoriti o teškim osećanjima.
Deca treba da znaju da ne moraju kroz probleme prolaziti sama. Osećaj podrške može im pomoći da razviju samopouzdanje i lakše se suoče sa izazovima.
5. „Plašim se da tražim pomoć.“
Deca koja se boje da zatraže pomoć često veruju da će time pokazati slabost ili razočarati druge.
Klinički psiholog Ajlin Kenedi Mur naglašava da je sposobnost traženja pomoći jedna od najvažnijih životnih veština, ali deca je tek treba da nauče.
Ako je dete ranije bilo kritikovao kada je pokazalo slabost ili je stalno moralo da bude „jako“, može poverovati da sve probleme mora samo da rešava. Takva deca često kriju svoju patnju i pokušavaju da ne opterećuju druge.
6. „Moja je krivica.“
Dete koje automatski preuzima krivicu za sve što se loše dogodi ne pokazuje samo odgovornost. Često je reč o obrascu razmišljanja koji je vremenom naučilo.
Psihoterapeutkinja Imi Lo objašnjava da deca koja stalno krive sebe taj obrazac često prenose i u odraslo doba. Preuzimaju odgovornost za stvari koje nisu pod njihovom kontrolom, zbog čega njihovo samopouzdanje može ozbiljno trpeti.
Ako dete često doživljava kritiku kod kuće ili u školi, može početi da veruje da je ono uzrok svih problema. Taj osećaj krivice može dovesti do perfekcionizma i trajnog nezadovoljstva sobom.
7. „Voleo bih da mogu da počnem ispočetka.“
Odrasli ovu rečenicu često izgovore bez velike težine, ali kada je kaže dete, ona može biti znak da se suočava sa ozbiljnim unutrašnjim problemom.
Želja za novim početkom obično nije povezana samo sa jednom greškom. Dete možda ima osećaj da se nakupilo previše problema i da ne vidi rešenje.
Možda se posvađalo sa prijateljima, dobilo lošu ocenu ili prolazi kroz težak period kod kuće.
Važno je pomoći detetu da shvati da se život može promeniti nabolje bez potrebe da sve „obriše“ i počne od nule.
8. „Ne želim da pričam.“
Kada dete odbija razgovor, odrasli ga često nazivaju tvrdoglavim. Međutim, ćutanje je često način da se zaštiti.
Ako je dete ranije bilo kritikovao ili odbijeno kada je pokušalo iskreno da razgovara, može naučiti da je sigurnije da ćuti. Takođe, mnoga deca još ne umeju da prepoznaju i imenuju ono što osećaju.
Strpljenje, nežan razgovor i osoba koja će ih saslušati bez osuđivanja mogu im mnogo pomoći.
9. „Osećam se izgubljeno.“
Kada dete kaže da se oseća izgubljeno, često prolazi kroz zbunjenost i nesigurnost. To se posebno može javiti tokom velikih promena, poput selidbe, promene škole ili gubitka važnog odnosa.
U galeriji ispod pogledajte detet sa tetovažama!
Ono što odrasloj osobi deluje kao mala promena, detetu može potpuno poremetiti osećaj sigurnosti i rutine.
Zato su mu potrebni vreme, podrška i osećaj da nije samo.
10. „Ništa nema smisla.“
Ovo može biti jedan od ozbiljnijih znakova da dete prolazi kroz težak period. To ne znači nužno da je lenjo ili da ne želi da se potrudi.
Često iza ove rečenice stoji dugotrajan osećaj razočaranja i uverenje da trud nema svrhu.
Umesto da odrasli odmah pokušaju da ubede dete da nije u pravu, važnije je da pokušaju da razumeju odakle dolaze takva osećanja i pruže mu sigurnost.
11. „Plašim se budućnosti.“
Strah od budućnosti nije rezervisan samo za odrasle. I deca mogu osećati strah od nepoznatog, posebno kada već žive sa osećajem nesigurnosti.
Stručnjakinja za lični razvoj Arijana de Bonvoazen ističe da je sposobnost suočavanja sa promenama jedna od važnih životnih veština.
Deci je potrebna sigurnost da znaju da imaju nekoga ko će biti uz njih čak i kada se okolnosti menjaju.
Svaka dečja reč zaslužuje pažnju
Deca retko direktno kažu da im je teško. Svoju uznemirenost češće pokazuju kroz naizgled obične rečenice, promene u ponašanju ili povlačenje u sebe.
Ako se ovakve izjave često ponavljaju, važno je ne ignorisati ih i ne nazivati ih preterivanjem.
Pažljiv razgovor, iskreno slušanje i osećaj sigurnosti mogu detetu značiti mnogo više nego što odrasli često mogu da zamisle.
Ako se znaci uznemirenosti pojačavaju ili traju duže vreme, važno je potražiti pomoć stručnjaka, jer pravovremena podrška može imati veliki uticaj na mentalno zdravlje i dalji razvoj deteta.
BONUS VIDEO: