- Deca koja su odrastala šezdesetih godina u Jugoslaviji imala su znatno drugačije detinjstvo od današnjeg.
- Za njih je bilo uobičajeno da se igraju napolju bez nadzora, da starija deca čuvaju mlađu, da učestvuju u kućnim obavezama...
Iako ne postoji savršen način vaspitanja dece, mnoge vaspitne prakse iz 1960-ih, koje današnji roditelji uglavnom ne primenjuju, mogle bi da doprinesu zdravijem razvoju deteta, njegovoj većoj samostalnosti, ali i boljim porodičnim odnosima.
Kultura, dostupnost interneta i društvene norme promenile su kako stil života, tako i način vaspitanja dece. Ipak, mnogi današnji roditelji, u želji da svojoj deci obezbede najbolje vaspitanje, urade upravo suprotno. Veći nivo stresa i anksioznosti kojima su roditelji u 21. veku izloženi, kao i preterana zaštita i stalni nadzor nad decom, samo stvaraju privid sigurnosti, a zapravo smanjuju sposobnost deteta da razvije emocionalnu stabilnost, samostalno rešava probleme i izgradi jasnu sliku o sebi.
Vaspitne prakse iz šezdesetih godina prošlog veka svakako nisu idealne i sasvim primenjive u 21. veku, ali bi neke od njih mogle da opstanu i danas, čineći roditeljstvo lakšim, a odrastanje lepšim i kvalitetnijim.
Igra napolju bez nadzora
Samostalna igra na otvorenom nekad je bila neizostavan deo detinjstva. Iako to današnjim roditeljima zvuči gotovo nezamislivo, istraživanja pokazuju da nestrukturisano vreme provedeno bez nadzora izuzetno doprinosi razvoju dečjih socijalnih i emocionalnih veština. Bilo da su kucali na vrata komšija, lutali po kraju ili se igrali u prirodi, deca 1960-ih su najčešće provodila vreme napolju bez roditeljskog nadzora – što je danas prava retkost.
Čuvanje mlađe braće i sestara
U 1960-im, starija deca su preuzimala odgovornost za mlađe kada roditelji nisu bili kod kuće. Kuvala su jednostavna jela, obavljali kućne poslove i pazili da mlađi odu na spavanje na vreme. Danas se roditelji retko usuđuju da ostave decu samu bez prethodno dogovorene dadilje. Promenjene su društvene norme, ali i stilovi vaspitanja – najviše pod uticajem sveprisutnih bezbednosnih briga, koje je dodatno pojačao razvoj interneta i društvenih mreža.
Uključivanje u pripremu hrane
Iako se mnogim roditeljima čini sigurnije da sami pripremaju obroke dok deca samo posmatraju, studije pokazuju da deca u takvim situacijama zapravo ne nauče mnogo. U 1960-im, uključivanje dece u kuvanje bilo je korisno i podsticajno, i to ne samo zbog razvijanja veština, već i zbog osećaja odgovornosti i doprinosa.
Samostalno rešavanje školskih problema
Nekada se očekivalo da deca sama brinu o svojim školskim obavezama. Ako bi se suočila sa lošom ocenom, sama bi razgovarala sa učiteljem i prihvatila posledice. Danas roditelji često aktivno intervenišu, preuzimaju ulogu posrednika i preispituju autoritet nastavnika, što neretko šteti razvoju odgovornosti i samostalnosti. Istraživanja potvrđuju da je roditeljsko uključivanje važno, ali preterana angažovanost može usporiti detetov emocionalni i razvojni napredak.
Zabava bez ekrana
Danas se tehnologija često koristi kao sredstvo za smirivanje i zabavljanje dece – od televizije do pametnih telefona. Nasuprot tome, od dece 1960-ih se očekivalo da se zabavljaju sama, bez ikakvih digitalnih pomagala. To je uključivalo igru na otvorenom, smišljanje sopstvenih aktivnosti, pa čak i dosadu.
Iako ekrani roditeljima olakšavaju svakodnevicu, studije pokazuju da prekomerno izlaganje ekranima negativno utiče na detetov fizički razvoj, pažnju i emocionalnu regulaciju.
Sloboda da u nečemu ne budu najbolji
Deca danas često osećaju pritisak da moraju da budu najbolja u školi, sportu i brojnim vannastavnim aktivnostima. Pri tome gube priliku da jednostavno isprobavaju nove stvari iz radoznalosti i zadovoljstva. Za razliku od toga, deca 1960-ih su imala više slobode da greše, odustaju i istražuju hobije bez očekivanja izuzetnosti, čime su razvijala otpornost i unutrašnju motivaciju.
Samostalan odlazak u školu
U 1960-im je bilo uobičajeno da deca sama idu u školu, što je danas retkost. Ova promena je posledica rastuće roditeljske zabrinutosti za bezbednost, podstaknute i sveprisutnim medijskim narativima o opasnostima.
Donošenje sopstvenih odluka
Iako stručnjaci danas s pravom upozoravaju na opasnosti prevelikog oslanjanja na decu u ranom uzrastu, pre nekoliko decenija nezavisnost je bila pravilo. Od dece se očekivalo da doprinose domaćinstvu, obavljaju osnovne zadatke i snalaze se u svakodnevici. Danas su roditelji često prisutniji i zaštitnički nastrojeni, ali preterana briga ponekad deci uskraćuje prostor za učenje kroz pokušaje i greške.
Obavljanje kućnih poslova bez nagrade
Prema studiji objavljenoj u Australian Occupational Therapy Journal-u, deca koja redovno učestvuju u kućnim poslovima imaju bolje kognitivne veštine i školski uspeh. Dok su deca 1960-ih obavljala poslove iz osećaja odgovornosti, bez očekivanja nagrade, današnja deca često očekuju džeparac, pohvalu ili neku drugu motivaciju. To je delimično posledica roditeljskih stilova koji su više usmereni na podsticanje nego na doslednu odgovornost.
Učenje kako upravljati sopstvenim emocijama
Za razliku od današnjeg pristupa, koji podstiče prepoznavanje i razgovor o emocijama, u 1960-im su deca uglavnom sama učila kako da se nose sa tugom, ljutnjom ili neuspehom. Ako bi došlo do svađe, povrede ili tuge, očekivalo se da se sami umire i nastave dalje. Iako je tada više majki ostajalo kod kuće, to nije nužno značilo i više emocionalne dostupnosti – često su bile zaokupljene vođenjem domaćinstva, a deca su se igrala i učila kroz sopstvena iskustva, najčešće bez stalnog nadzora.
U foto-galeriji pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
Izvor: index.hr/Yumama