Roditelji trogodišnjaka znaju koliko može da iscrpljuje kada detetu milion puta na dan kažu da se smiri, ne penji se, sačeka, pazi se. Strah i potresanje svaki put kada padne ili kada zamalo izbegne udarac glavom o čošak stola. Strah da će se povrediti i frustracija što nikako ne možete da ga smirite i obuzdate.
Jedan tata nakon napornih dana trčanja za trogodišnjim sinom, za portal mom.com zaključio je zašto je zapravo nemirno dete blagoslov za celu porodicu:
"Moj sin, Čarli, sada ima 3 godine i opsednut je tim nesalomljivim dečjim duhom koji roditelje često izluđuje. Osećam se i frustrirano i preplavljeno kada je neuhvatljiv. Nervozan sam i plašim se da će se povrediti. Oduševljavam se dok ga gledam kako blista u jednostavnim sitnicama. Ovo je doba čuda, pretpostavljam. Ali to ima svoju cenu.
Kao što će vam svaki roditelj reći, mala deca su najlepši nered u životu lepih nereda. Tako mi je drago što sam tata ovog mog nemirnog i sjajnog trogodišnjaka. Ali, ako ćemo iskreno, često sam preumoran nakon dana provedenog sa njim. Na svakom koraku čujem svoj glas i, čoveče, tako se umorim od njegovog zvuka.
- Čarli, silazi sa stola!
- Čarli, prestani da otvaraš frižider!
- Čarli, podigni dasku za toalet i prestani da se igraš sa hranom. I zaboga, ne trpaj kocke u usta!!!
Odgajanje malog deteta iscrpljuje: fizički, emocionalno i psihički. Noću legnem na svoj krevet, tonem u svoj dušek i uzdahnem dubok uzdah potpune iscrpljenosti. Kako sam preživeo ovaj dan?! Kako je Čarli?! Pao je dok se penjao i trčao šest puta zaredom danas. Trebalo bi da ga fizički obuzdam kako bih ga sprečila da pada iznova. Da li sam pogrešio što ga nisam obuzdao? Da li sam loš tata jer se nisam borio sa njim? Da li sam dozvolio da disciplina i bezbednost odu u pozadinu mojim istrošenim nervima?
Moj sin je dobro dete. Ali kao i mnoga dobra deca njegovih godina, on takođe ignoriše mene i svoju mamu. Mnogo.Ništa ne sagoreva moju energiju ili um kao moje telo i krv kao to što pokušvam da umirim svoje dete i zaštitim ga od povreda.
Ali kada noću ležim u krevetu, klima uređaj bruji, nervi mi se smire (možda zahvaljujući malo vina), i mislim da je sve gotovo, ima mnogo više smisla. Ova deca koja se bore zubima i noktima da iskopaju svoj mali put — biće im bolje na duge staze.
Nakon napornog i teškog dana shvatam sledeće: mališani koji ne slušaju svoje roditelje sve vreme, ili čak većinu vremena, verovatno su bolje od onih koji to slušaju. Nazovite me ludim, recite mi da stvaram ogromne iluzije u pokušaju da umirim svoje razbijene živce, ali ne znam, mislim da tu ima logike. Mislim da, nakon što smo odgajili troje svoje dece, počinjem da shvatam.
Padanje. Prosipanje. penjanje. Ogrebana kolena. Reči "siđi" i "nemoj" izgovorene 90 puta u poslednja tri minuta. Udarac u glavu. Modrice. Igračke koje se lome. Kaka na podu pored toaleta. Sve to. Sve. Svaki roditeljski zahtev/molba/ukor koji je više puta ignorisan, sve se zbraja u jedno senzacionalno remek-delo življenja koje se zove (pogađate) - ISKUSTVO.
Ova deca koja se bore zubima i noktima da iskopaju svoj mali put — biće im bolje na duge staze. Ko ne sluša, naučiće na svojim greškama. Oni će u dogledno vreme povezati tačke inteligencije, mi smo tu da ih i dalje usmeravamo, a oni da padaju, ustaju, uče i hvataju se u koštac sa životom."
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)