Toliko sam bila srećna što je moj sin već postao predškolac i radovala sam se svim novim izazovima i obavezama koje nas čekaju. Kao i svake godina na samom početku organizovan je roditeljski sastanak sa vaspitačima kako bi bili upoznati sa programom koji je predviđen za ovu godinu. Kao i većina imamo roditeljsku Vajber grupu, i na samu najavu sastanka shvatila sam da postoji niz problema koje treba se reše.
Pošto moj sin pohađa privatan vrtić i do sada ih je bilo 24-oro, prva stvar koja je izazvala veliko negodovanje roditelja je ta što je od ove godine priključeno još 8 mališana zbog čega je broj dece porastao na preko 30. Za sve roditelje to je bilo previše i izazvalo je veliko negodovanje, kako tri vaspitačice mogu da izađu na kraj sa toliko njih, posebno u grupi gde dominiraju dečaci.
Otišla sam sa idejom da ne budem previše bučna, jer se već u startu znalo da će pojedine mame da vode glavnu reč, ali sam bila spremna da kažem glasno sve što mi smeta i tiče se najviše mog deteta. Moram da istaknem da su vaspitačice divne i da zaista sjajno rade svoj posao, one su na samom početku bile spremne da predstave program i da odgovore na sva naša pitanja. Međutim, to je vrlo brz palo u senku zbog mnogo drugih problema koji su isplivali. Tražilo se da prisustvuje uprava vrtića i objasni kako planiraju da podučavaju i kontrolišu toliki broj dece.
Incidenti i pretnje rešavaju sami
Moram istaći da je moje dete zaista dobro, možda i previše, pravedan je i zaista nikada nismo imali problema sa njim.Zbog toga jako je bilo teško da od njega dobijemo informacije šta se dešava u vrtiću i kako je proveo dan. Za neke stvari sam saznala od drugih mama, neke sam uspela lukavo da izvučem iz njega. Meni je bez obzira na sve bilo najvažnije da ga pre svega naučim da bude dobar drug i da uvek poštuje pravila, to je podrazumevalo i da izbegava incidente i da nikada ne udari nekog.
Međutim, ono što sam čula na roditeljskom zaista me je uplašilo i blago rečeno šokiralo. Kada je došla vlasnica vrtića, roditelji su počeli otvoreno da pričaju o incidentima koji se svakodnevno dešavaju.
"Da li ste svesni da je moje dete nekoliko puta bio udaren, čak mu je i prećeno da će ga ubiti ako ne uradi to i to. I svaki put kada se to dogodilo nije vaspitačica bila tu", reklo je nekoliko roditelja.
Druga mama je dodala:
"Ovde nije samo reč o fizičkom kontaktu, već i o strahu koja pojedina deca seju. Moj sin ne sme da kaže kako navija za Partizan".Počinjem da odmotavam film i da se sećam svega što sam čula i što mi je sin pričao.
Znam da je dva-tri puta dobio udarac bez ikakvog razloga što ga je totalno paralisalo da nije znao kako da reaguje, ali ja sam ga uvek savetovala da treba da stavi do znanja da to ne sme da mu se radi i nadala sam se da su tu vaspitačice da to vide i reše. Sada posle ovih izjava shvatam da situacija uopšte nije naivna i da iako su oni samo deca, pojedinci zaista prolaze kroz ozbiljno maltretiranje.
Vaspitačice su stalno ponavljale da su one uvek tu i da sve prate, ali da ne mogu da znaju šta oni međusobno pričaju i jedan drugom govore. To mi je jasno, kao i to da teško one mogu da kontrolišu pojedince koji očigledno takvo vaspitanje nose od kuće. I zaista tri vasptačice teško da mogu da kontrolišu 30-oro dece i da budu upućene u sve što se dešava. Rasprava je dugo trajala, a ja sam samo upijala informacije i razmišljala šta da radim. U tom trenutku je jedna mama prekinula svađu i rekla:
"Ako ne možete da ih kontrolišete onda ukoliko moj sin dobije udarac i vrati ga, zahtevam da ne bude kažnjen što se branio". Minut ćutanja bez ikakvih reči, zapravo je značilo da je napravljen prećutni dogovor.Iako je ceo lom od roditeljskog, koji je zapravo trebao da bude bezazlen, završen rešenjem da se deca podele u dve grupe. Mnoge stvari su me zaista mučile, jer ja nikada svoje dete do sada nisam vaspitala da vrati udarac.
Došla sam kući i porazgovarala sa mužem. Shvatila sam da je ovo ništa u odnosu na ono što ga tek čeka kada krene u školu, gde sigurno neće biti nas da ga štitimo niti će učiteljice to zanimati. Počela sma prvi put da menjam svoj stav i način razmišljanja. Pored svih lepih i dobrih stvari koje sam usadila u vaspitanje svog deteta, moraću da ga pre svega naučim da ne da na sebe i da se sam odbrani, pa makar to značilo i fizički.
Nosim tu neku gorčinu i dalje, iako svaki dan slušam lepe stvari od svog sina o vrtiću i drugarima koje obožava, prvi puta sam rekla, ako te ikao bude udario nemoj više to da dozvoliš i odbrani se sam.
(Yumama)