Iako više nisu bebe, znaju razgovarati i bolje regulisati svoje emocije, trogodišnjaci nisu minijaturni odrasli ljudi, već deca koja još uvek doživljavaju tantrume (izlive besa), uče se empatiji i deljenju s drugima. Istovremeno su logični i jako iracionalni. Jasno je da, kako rastu, od dece očekujemo više, ali što ako očekujemo previše?
Trogodišnjaci tek uče deliti
Iako se najčešće spominju uz dvogodišnjake, tantrumi su prisutni i kod trogodišnjaka i tada su na svom vrhuncu. Mnoga deca ovog uzrasta bori se sa separacijskom anksioznošću budući da većina tada kreće u vrtić.
Deca u ovoj dobi počinju sklapati prva prijateljstva i manje se igraju jedan pored drugog, a više zajedno. Budući da takve igre uključuju i potrebu za deljenjem igračaka i čekanjem na red, mogu se javiti izazovi jer se trogodišnjaci tek počinju shvatati razliku između "moje" i "tvoje" i nije im uvek drago deliti.
Potrebna je i roditeljska podrška u shvatanju odnosa s drugom decom i ponašanjem prema njima jer je dete još uvek sebi centar svemira i tek razvija empatiju.
Nerealna očekivanja izazivaju frustraciju
Realna očekivanja od detetovih sposobnosti su ključna za zdrav razvoj i smanjenje stresa u porodici. Ako roditelji misle da je dete sposobno za veći nivo samokontrole nego što zaista jest, to može dovesti do velike frustracije i uzrokovati detetov protest.
Samokontrola se kod deteta počinje razvijati kad napuni 3 i pol ili 4 godine, a potrebno je nekoliko godina da ona postane konzistentna. Isto vredi i za usvajanje veština deljenja s drugima i za razvoj empatije.
Kada roditelji imaju realna očekivanja od svoje dece, smirenija su i opuštenije ih vode u njihovom razvojnom procesu.
(Yumama)