- Istraživanja pokazuju da su dečaci u proseku fizički aktivniji, a devojčice imaju nešto bolju samokontrolu, ali temperament ne određuje pol sam po sebi.
- Roditeljska očekivanja i stereotipi utiču na ponašanje dece, pa dečake češće podstiču na hrabrost, a devojčice na mir i poslušnost.
- Stručnjaci poručuju da je važnije razumeti potrebe deteta, uzrast i temperament nego ponašanje pripisivati stereotipnim verovanjima.
Dečaci su življi, ne mogu dugo da sede mirno, stalno trče, skaču i guraju se, a devojčice su mirnije i poslušnije. Koliko puta ste čuli ovu rečenicu? Sigurno puno puta, ali da li zaista postoji naučno utemeljenje za ovu podelu ili smo samo navikli da dečje ponašanje posmatramo kroz stereotipe o polovima?
Istraživanja razvoja dečjeg temperamenta pokazuju da između dečaka i devojčica postoje određene prosečne razlike, ali stručnjaci upozoravaju da je slika mnogo složenija. Nisu svi dečaci nemirni, niti su sve devojčice mirne i poslušne. Na ponašanje deteta utiču i temperament, razvojna faza, okruženje i očekivanja odraslih.
Da li su dečaci zaista živahniji?
Istraživanja pokazuju da na nivou većih grupa postoje određene prosečne razlike u temperamentu dečaka i devojčica. Jedna metaanaliza istraživanja dečjeg temperamenta pokazala je da su dečaci u proseku nešto fizički aktivniji i češće traže intenzivnije stimuluse, dok devojčice u proseku postižu bolje rezultate u pojedinim aspektima samokontrole i suzbijanja impulsa.
Ipak, to nikako ne znači da su svi dečaci nemirni, a devojčice mirne. Među devojčicama ima onih koje su veoma energične, impulsivne i sklone fizičkoj igri, baš kao što postoje dečaci koji su povučeni, oprezni i ne vole grublje igre. Zato pol sam po sebi ne može da objasni temperament deteta, njegove potrebe ili način na koji reaguje u različitim situacijama.
Koliko na ponašanje utiču očekivanja roditelja?
Deca ne odrastaju nezavisno od predstava koje odrasli imaju o njima. Već od najranijeg uzrasta susreću se sa porukama o tome kako bi dečaci i devojčice trebalo da se ponašaju. Dečake češće podstičemo da budu hrabri, takmičarski nastrojeni i fizički aktivni, dok se od devojčica češće očekuje da budu pažljive, mirne i poslušne.
Ova očekivanja ne moraju uvek biti izgovorena. Ona se prenose i kroz izbor igračaka, način igre, pohvale i reakcije roditelja. Na primer, kada dečak gura drugu decu, odrasli to ponekad komentarišu kao uobičajeno dečačko ponašanje, dok bi isto ponašanje kod devojčice brže označili kao neprihvatljivo. Tako deca dobijaju različite poruke o tome šta im je dozvoljeno.
Kada "dečaci su takvi" postaje opravdanje za loše ponašanje?
Važno je razlikovati dete koje ima mnogo energije, voli da trči, skače i istražuje od deteta koje udara druge, namerno ih povređuje ili ne poštuje njihove granice. Živahnost i potreba za kretanjem sasvim su normalan deo razvoja. Čak i grublja igra može biti prihvatljiva ako je obostrana, bezbedna i ako sva deca koja u njoj učestvuju poštuju dogovorene granice.
Međutim, kada dete nastavlja da povređuje drugoga uprkos tome što mu je jasno stavljeno do znanja da takvo ponašanje nije prihvatljivo, to ne treba opravdavati rečenicom da su dečaci jednostavno takvi. I dečaci i devojčice moraju da nauče kako da kontrolišu impulse, izraze ljutnju, razumeju tuđa osećanja i poštuju granice drugih ljudi.
Ako svako problematično ponašanje pripisujemo polu, možemo propustiti da prepoznamo šta detetu zapravo treba i u čemu mu je potrebna pomoć.
Stereotipi mogu da ograniče i dečake i devojčice
Očekivanje da dečaci moraju da budu snažni, hrabri, takmičarski nastrojeni i manje osetljivi može uticati i na njihov odnos prema sopstvenim emocijama. Dečak koji je oprezniji, ne voli grublju igru ili lako zaplače može steći utisak da se ne ponaša onako kako se od njega očekuje. Ako često sluša da dečaci ne plaču ili da uvek moraju da se zauzmu za sebe, može početi da potiskuje tugu, strah i nesigurnost.
S druge strane, devojčica koja je glasna, energična, odlučna i voli fizičku igru može češće dobijati poruke da bi trebalo da bude nežnija i mirnija. Problem nije u tome što su neka ponašanja sama po sebi pogrešna, već u tome što kruta očekivanja mogu ograničiti detetu prostor da razvija sopstvenu ličnost.
Šta je važnije od pitanja da li su dečaci nemirniji?
Umesto da se pitaju da li je određeno ponašanje tipično za dečake ili devojčice, roditeljima je mnogo korisnije da pokušaju da razumeju šta dete u određenoj situaciji pokušava da pokaže. Detetu koje teško sedi mirno možda je potrebno više fizičke aktivnosti, drugačiji pristup određenoj aktivnosti ili podrška u razvijanju samokontrole.
Detetu koje se često sukobljava sa vršnjacima možda treba pomoći da nauči kako da izrazi ljutnju, rešava nesuglasice i razume osećanja drugih. Pritom je važno uzeti u obzir uzrast, razvojnu zrelost, temperament i okolnosti u kojima se određeno ponašanje javlja. Svoj deci potrebni su kretanje, istraživanje i samostalnost, ali i jasne granice, emocionalna podrška i učenje odgovornosti prema drugima.
BONUS VIDEO