- Japanski pristup kada dete kaže 'neću' zasniva se na smirenosti, strpljenju i razumevanju razloga odbijanja, umesto na raspravi i povišenom tonu.
- Roditelji mogu da ponude detetu stvaran izbor između dve opcije i da jasno postave granice, bez popuštanja ili pretnji.
Kada dete kaže „neću“, mnogi roditelji odmah pokušavaju da ga ubede, objašnjavaju mu zašto nešto mora da uradi ili ulaze u raspravu koja se često završi suzama i nervozom. Japan ima drugačiji pristup vaspitanju, međutim, naglašava strpljenje, smirenost i važnost odnosa između roditelja i deteta.
Umesto da svako odbijanje doživljavaju kao neposlušnost koju moraju odmah da suzbiju, roditelji mogu da pokušaju da razumeju šta se krije iza detetovog „neću“. Malo dete još uči da prepoznaje i kontroliše emocije, pa odbijanje često može da bude izraz umora, frustracije ili želje da samo odlučuje.
Ne ulaze odmah u raspravu
Jedna od važnih lekcija jeste da roditelj ne mora da odgovori na svako detetovo odbijanje povišenim tonom. Kada dete odbije da obuče jaknu, skloni igračke ili prekine igru, rasprava i pretnje često samo dodatno pojačavaju otpor.
Mnogo je korisnije da roditelj ostane smiren i jasno kaže šta se očekuje. Na primer: „Znam da želiš još da se igraš, ali sada je vreme da krenemo.“ Tako dete dobija do znanja da su njegova osećanja važna, ali i da postoje pravila koja se poštuju.
U galeriji ispod pogledajte slike Japanke koja se udala za Srbina!
Daju detetu priliku da bira
Japanski pristup vaspitanju često se povezuje sa razvijanjem samostalnosti i osećaja pripadnosti grupi. Roditelji mogu da podstaknu saradnju tako što će detetu ponuditi izbor između dve prihvatljive mogućnosti.
Umesto naredbe „Odmah se obuci“, mogu da pitaju: „Hoćeš li prvo da obučeš pantalone ili majicu?“ Dete tako dobija osećaj da učestvuje u odluci, iako se obaveza ne dovodi u pitanje.
Važno je, međutim, da izbor bude stvaran. Ako dete nema mogućnost da odbije odlazak, ne treba mu postavljati pitanje na koje odgovor ne može da utiče.
Pokušavaju da razumeju razlog odbijanja
Iza reči „neću“ ne krije se uvek namerna neposlušnost. Dete možda ne želi da napusti igralište zato što mu je teško da prekine zabavnu aktivnost, odbija hranu jer je sito ili se opire oblačenju zato što mu je neprijatno.
Umesto da odmah insistiraju na poslušnosti, roditelji mogu da imenuju ono što primećuju: „Vidim da si ljut što moramo da krenemo“ ili „Ne sviđa ti se što sada prekidamo igru“. To ne znači da moraju da promene odluku, već da detetu pokažu da ga razumeju.
Uče dete da misli i na druge
U japanskoj kulturi važnu ulogu imaju obzirnost prema drugima, zajedništvo i osećaj odgovornosti prema grupi. Te vrednosti mogu da se razvijaju i kod kuće, kroz svakodnevne situacije.
Kada dete odbija da skloni igračke, roditelj može da mu objasni da je važno da prostor bude bezbedan i da svi članovi porodice učestvuju u njegovom održavanju. Kada ne želi da sačeka svoj red, može da mu pomogne da razume kako se druga osoba oseća.
Ipak, cilj nije da dete potisne sopstvene potrebe da bi uvek udovoljilo drugima. Važno je da nauči da prepozna i svoja osećanja i potrebe ljudi oko sebe.
U galeriji ispod pogledajte kako izgleda popularni baby spa!
Ne očekuju da dete odmah nauči da kontroliše emocije
Mala deca još nemaju razvijenu sposobnost samoregulacije kao odrasli. Zato nije realno očekivati da će svaki put mirno prihvatiti zabranu ili promenu plana.
Kada dete počne da plače ili se ljuti, roditelj može da ostane uz njega, govori mirnim glasom i sačeka da se smiri pre nego što nastavi razgovor. To ne znači da treba da popusti pred svakim zahtevom, već da pokaže kako se neprijatna osećanja mogu podneti bez vikanja i kažnjavanja.
Najvažnija lekcija za roditelje
Ne postoji jedan japanski recept koji odgovara svakom detetu, niti svi roditelji u Japanu vaspitavaju decu na isti način. Ipak, strpljenje, jasne granice, razvijanje samostalnosti i uvažavanje osećanja jesu korisni principi bez obzira na to gde porodica živi.
Kada dete kaže „neću“, roditelj ne mora da bira između strogoće i popuštanja. Može da pokaže razumevanje, a da istovremeno ostane dosledan. Upravo tako dete postepeno uči da su njegova osećanja prihvaćena, ali da ne može uvek da bude po njegovom.
BONUS VIDEO:
