DETE MORA DA NAUČI DA BUDE POVREĐENO I DA OPROSTI: Reči psihologa koje treba da čuju svi roditelji

Kao roditelj sigurno dajete sve od sebe da izbegnete neke česte zamke i ne pravite greške. Međutim, sasvim izvesno ste svesni i da ne možete da izbegnete sve greške, bez obzira na sav trud, jer ne postoji roditelj koji ni u čemu nije pogrešio.

Postoje roditelji koji ne misle gotovo ni o čemu i rade šta žele – oni su u većini. A postoje i savesni roditelji koji razmišljaju, čitaju knjige i trude se. I jedni i drugi će u nečemu pogrešiti, to se ne može izbeći, napisala je Petranovskaja.

Detetu ne treba roditelj s krivicom

Što savesnije roditelj misli o tome kako je nešto moglo da se uradi, to postaje nervozniji i brine da je nešto uradio pogrešno – vikao je, udario dete, nije pružio podršku ili ga je možda, nasuprot tome, previše hvalio. Dete ne oseća mir ukoliko je roditelj stalno nesiguran, oseća krivicu, plaši se da ne pogreši. To posebno osećaju mala deca.

Greške su samo vrh ledenog brega

Kada u nečemu pogrešimo, moramo da budemo svesni da ta greška nije naša celokupna komunikacija sa detetom. U isto vreme mu pružamo toliko toga – ono zna da ga volite, doći će kod vas. To je dovoljno za dete da "preživi" roditeljske greške.

Ne postoji štapić za izbegavanje problema

Roditelji su ubeđeni da ako se posveti dovoljno pažnje detetu, ako se čitaju knjige, kontroliše se i tako dalje, onda će sve biti dobro sa detetom – ono neće imati neuroze, depresiju, suicidne misli, loše veze ili neće biti nesigurno u sebe. To, međutim, nije tačno, piše psiholog Petrovskaja.

Nemoguće je da sve uradite dobro, ali i da ništa ne uradite dobro

Na primer, teorija o privrženosti ne funkcioniše tako da ako se pridržavate toga, dete će sigurno biti srećno i uspešno. Stvar je u tome da ako je dete lišeno nečeg važnog, poput komunikacije sa roditeljima, ili ukoliko ga nešto ozbiljno istraumira, mogu se pojaviti problemi. Tu se ne računa "bila je dugo na poslu, vikala je na dete ili ga previše hvalila", već na ozbiljne stvari – razdvojenost, odbijanje, nasilje. Odnosno, to je nešto što definitivno ne treba da radite.

Ne lažite decu

Deca su povređena kada ih odrasli lažu, potpuno ih dezorijentiše kada mama i tate jedno pričaju, a drugo rade. Na primer, detetu se konstantno govori: "Sve radimo za tebe", a zapravo, ništa od onoga što dete želi se ne radi, niti ga iko za to pita. U tom slučaju, dete ne zna šta da očekuje od roditelja niti na šta da računa.

Dete je subjekat, ne objekat

Tretirajući dete kao objekat koji nečemu treba da naučimo, poričemo njegovo pravo da ima svoje karakteristike i da pravi svoje greške. Neko dete je možda osetljivije ili ponekad sklonije anksioznosti. Ljudi dolaze na svet sa svojim karakteristikama, nervnim sistemom i moždanom strukturom – i to ne zavisi baš u potpunosti od našeg ponašanja kao roditelja.

Većina dečjih trauma ne ostavlja trag

Koncept traume se veoma široko upotrebljava, što je pogrešno. Ne treba da mislite da možete da kažete nešto pogrešno ili da ne date detetu bombonu, pa da će ono biti istraumirano za ceo život. Većina tih stvari ne ostavlja nikakav trag. Dok dete odrasta, ogrebaće se hiljadama puta, poseći će se i razbiti kolena, ali kada odraste neće se čak ni sećati toga. Isto je i sa malim roditeljskim greškama.

Traume nisu "smrtna presuda"

Neke traumatične situacije mogu da ostave traga, ali to ne znači da se s tim u vezi ništa ne može uraditi. Na primer, ako je dete bilo žrtva ismevanja u školi, moguće je da ima strah od javnog nastupa ili priključivanja novom sportskom timu. Ali, to nije nepopravljivo – može da se radi sa psihoterapeutima kako bi naučilo da bez straha govori u javnosti ili da izabere neko polje rada gde se ne zahtevaju javni nastupi.

Frustracija je sastavni deo detinjstva

Svake godine raste mališanova tolerancija na frustraciju. Jednogodišnjem detetu je veoma neprijatno kada mama mora da ide na posao, ali sa tri ili četiri godine to za njega više nije strašno. Zato, pripremamo dete u "malim dozama" da se suoči sa realnim svetom, to je nešto poput vakcinacije. Ako ono nauči da se izbori sa malim problemima, jednog dana će znati kako da izdrži i one veće. Kao rezultat, izrašće u osobu koja ume da podnese razočaranje, da izdrži razdvojenost, gubitak, da istrpi kritiku.

Ako se dete zaštiti od svih frustracija, ono neće imati iskustvo kako da prevaziđe kada mu je nešto zabranjeno, jer mu ništa nije bilo zabranjeno, neće znati kako da reaguje na kritike jer je uvek bilo samo hvaljeno, neće znati kako da podnese razdvojenost jer ga nisu ostavljali samog. Kako se oseća takvo dete? Uplašeno.

Detinjstvo je potrebno detetu da nauči da bude povređeno, da oprosti, da uđe u konflikt i izađe iz konflikta, napisala je psiholog Ljudmila Petranovskaja, preneo je econet.ru.

BONUS VIDEO:

(Yumama/N. Z.)