Posebno su na udaru majke koje odluče da provode više vremena sa svojom decom posle porodiljskog odsustva od svojih kolega sa posla, kako prenosi Ofeminin.

Kinga ima 37 godina i majka je petogodišnje Lusije. Trudnoća mlade pravne savetnice je skoro od početka bila rizična, zbog čega je osam meseci provela na bolovanju i vratila se na posao kada je njena ćerka imala četiri godine.

– Moje majčinstvo ni na trenutak nije ličilo na idilu – priseća se Kinga. Prvo, rizična trudnoća, stalne posete bolnici, nekoliko teških situacija i devet meseci stresa. Odmah nakon Lusinog rođenja - problemi s hranjenjem, neprospavane noći, stalni plač. Brzo sam shvatila da imamo „ zahtevnu bebu“. Sa zahtevnim novorođenčetom, morate odložiti sopstvene potrebe, čak i one najosnovnije. To je prava borba za opstanak.

Imala sam tim ljudi da mi pomogne – muž nije radio dva meseca, a u blizini su bile dve bake i deke. Činilo se da imamo savršenu situaciju. Međutim, naša ćerka je bila toliki izazov da svi zajedno nismo mogli sa njom da se nosimo. Ne mogu da izbrojim broj noćnih buđenja, plača i stalnih promena raspoloženja. Činilo se da se normalno razvija, ali smo osetili da nešto nije u redu.

Posle nekoliko meseci bila sam sigurna da ne mogu da se vratim na posao. Kada se bližio Lusin prvi rođendan, šef me je pozvao na razgovor. Osetila sam da je skoro siguran da ću se vratiti. Nežno sam objasnila da nameravam da produžim odsustvo i iskreno sam govorila o svojim poteškoćama u roditeljstvu. Uvek smo bili u dobrim odnosima, pa sam se nadala da će razumeti. Nasmejao mi se, a zatim mi ispričao kako su njegovi unuci bili sjajni u jaslicama. Pokušao je da izgledam kao histerična majka koja drhti nad svojim detetom i pokušava da ga pretvori u žrtvu života. Otišlao sam tresući se.

Tada su se pojavili dalji problemi sa Lusi – socijalna anksioznost, poremećaji senzorne integracije, zakašneli razvoj govora. Išli smo kod različitih specijalista i čuli različite dijagnoze. Moje odsustvo od posla je nastavilo da se proteže. „Kinga, ne daj da te ovo dete tako zavarava“, savetovale su me kolege kada sam jednog dana donela zaostale dokumente. "Moj Franek tera koliko može, na svakom koraku. Da sam mu popustila, nikad se ne bih vratila na posao. Znate, svi mi viđamo svoju decu samo na kratko - ujutru i uveče, “, tvrdio je sekretar.

Konačna dijagnoza koja nam je dugo bila za petama konačno je postavljena: poremećaj autističnog spektra. Tada sam znala da naši životi nikada neće biti kao ičiji. Ipak, odlučila sam da se vratim na posao, ali pod svojim uslovima, na pola radnog vremena – da ne bih poludela.

Nije bilo lako, jer sam osećala da ne mogu da pratim mnoge teme, a komentari su bili nemilosrdni: „Da ste bili na sastanku pre tri godine, ne bismo morali sada da ispravljamo ovo pismo“, siktao je moj kolega. „Da znaju razlog, ugrizli bi se za jezik“, pomislila sam u sebi i dala sebi šest meseci da promenim posao. Danas sam završila sa tim - našla sam novi posao i radim radno vreme koje mi omogućava da viđam ćerku ne samo ujutru i uveče.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO

Trik za ustajanje iz kreveta posle carskog TikTok/the360mama