Iz ugla majke i psihologa: Zbog čega bi sa svojom decom trebalo da pričamo o društvenim klasama i privilegijama

"Sećam se prvog važnog razgovora koji sam imala sa svojom ćerkom dok je bila u osnovoj školi, o upoređivanju njenog života sa životima druge dece na planeti. Nacrtala sam trougao i rekla: "Sam vrh trougla predstavlja najbogatije i najsrećnije ljude na planeti. Ima ih jako malo. Na samom dnu piramide nalaze se nasiromašniji, koji se najviše bore, i ima ih mnogo. Šta misliš gde se ti nalaziš?" Ona je uperila prstom u sredinu trougla. Bože, gde sam to pogrešila?

Bila sam jako srećna što sam bila u mogućnosti da ćerki obezbedim najbolje moguće obrazovanje, da raste u sigurnom kraju sa puno prirode oko sebe, i da je pripremim za srećnu i uspešnu budućnost. Ni za šta to ne bih menjala. Da li imam krivicu preživljavanja? Naravno. Pored svega, ne mogu da ne vidim da i u ovoj državi i u celom svetu milioni dece žive u siromaštvu, ne idu u školu, ne prožive ni svoje detinjstvo kako treba, naročito devojčice?

Većina dobrotvornih doprinosa koje daju bogati su donacije date institucijama koje služe njihovoj deci, poput pozorišta, muzeja, opera, biblioteka, univerziteta i drugih privilegija koje nisu preko potrebne. Ogorčena sam zbog te činjenice, da bih prekrila uši svaki put kada čujem političare kako predlažu da nam nije potrebna vlada da obezbedimo sigurno društvo, jer crkve i druge filantropske organizacije u siromašnim zajednicama mogu sve to same da urade. Čime, pitam se samo?

Što sam starija, sve manje imam strpljenja. Ljudi koji nemaju nikakvu moć i rade dva ili tri posla ne govore o tome koliko su okolnosti teške, ali oni koji imaju vremena i novca za sve u stanju su da pišu o tome. Postoje oni koji pišu o važnim problemima i edukuju nas sve, a ima i onih kojima je jedini problem u životu to što im je dete previše talentovano. Pitam se čije to glasove mi ne čujemo, a trebalo bi?

Razmaženi, samoživi i vole da naređuju: Sve što mislimo o jedinicima ipak nije tačno

Svaki put kada čitam o poteškoćama roditelja jer deca ne spavaju ili se tuku, uvek pomislim: "Jeste, roditeljstvo je tako teško, sećam se tih dana" i "Mislite da je roditeljstvo teško? Pokazaću vam šta je teško roditeljstvo. Pogledajte fotografiju afričke žene koja nosi ogromnu kacu vode na glavi, sa sve bebom na svojim leđima. E to je teško!"

Ali ne kažem to. Internet zajednica je jako važno selo roditelja koji su vrlo često geografski odvojeni od svojih porodica ili se iz nekog drugog razloga osećaju izolovano, ili im je pak potrebna podrška koju ne dobijaju oflajn. Prosto je tako...

Znam, znam. Nečije najveće poteškoće negde drugde ne negiraju naše sopstvene. Sve je to relativno. Mnogi roditelji se zaista mnogo trude da nauče decu da budu humana i pomažu onima kojima je to potrebno, ili da se bore za socijalnu pravdu. Vode decu u javne kuhinje i ohrabruju ih da prave štandove gde prodaju limunadu kako bi prikupili novac za žrtve vremenske nepogode. S vremena na vreme, neko podeli na društvenim mrežama takvu priču o detetu koje želi da promeni svet, a verovatno će to kasnije i uraditi.

Dosta sam pisala o roditeljstvu. Nadam se da sam nekima pomogla, iako znam da oni kojima je to najviše potrebno ne čitaju ovo, niti bilo šta što pišem. Dakle, svim onim roditeljima do kojih mogu doći poručujem da pričaju sa svojom decom o klasama i privilegijama. Pisaću o tome i ubuduće, jer vidim na koji način se kreće sve na svetu, i zaista bi trebalo da podignemo generaciju dece sa mnogo više empatije i saosećanja."