Gde grešimo: Zbog čega se neka deca trude više, a neka odustaju od cilja?

Jedan dan gledalam sam svoje dete kako sama pokušava da zakači pojas na visokoj stolici za hranjenje. "Gotovo", rekla je kada je konačno uspela."Gotovo", potvrdila sam i dodala "Sama si uspela. Bilo je teško, ali nisi odsutala. Tako sam ponosna na tebe!", piše za Hafington post mama Trejsi Kučlou.

Istraživač sa Stenford univerziteta, Kerol Dvek, koja proučava motivaciju i istrajnost kod dece još od 1960ih godina i ona je utvrdila da decu možemo da svrstamo u dve kategorije:

- Deca sa fiksnim načinom razmišljanja koja veruju da su njihovi uspesi rezultat urođenog talenta ili pameti, i

- Decu čiji se način razmišljanja razvija, koji veruju da su njihovi uspesi rezultat njihovog rada.

Fiksan način razmišljanja: "Ako morate naporno da radite, to znači da nemate talenat"

Deca koja razmišljaju na ovaj način misle da su inteligenciju dobili rođenjem i identifikuju se sa sledećom rečenicom:"Ako morate da radite naporno, znači da nemate talenat. Ako ste talentovani, sposobni i inteligentni, stvari prirodno dolaze do vas. Uspeh vam pripada."

Ali onda kada uspeh izostane, ova deca upadaju u zamku. Opada im samopouzdanje jer misle da možda nisu toliko talentovani ili pametni koliko su ima govorili. Onda počnu da izbegavaju izazove, plašeći se da neuspeha i da više neće izgledati pametno.

Način razmišljanja koji se razvija: "Što je više izazova, više ću naučiti i postajaću pametniji."

Deca koja od malena veruju da se na razvoju inteligencije mora raditi i da se pamet "gradi", odnosno da što više uče, to su pametniji onda kada dožive neuspeh veruju da stvari mogu da se poboljšaju. Ali im je za to potrebno više vremena i truda. Za njih je veća vrednost u učenju i sticanju znanja nego sama pamet. Takođe su istrajniji kada je u pitanju rešavanje teških zadataka.

Šta stvara jedno ili drugo ubeđenje koje imaju naša deca?

Način na koji ih hvalimo, i to već od prve godine života.

U jednoj studiji, Dvek je testirala učenike petog razreda, nasumice podeljenih u dve grupe. Zadala im je da reše jedan zadatak. Zatim je pohvalila prvu grupu za njihovu inteligenciju:

"Vau, to je stvarno dobar rezultat. Treba biti pametan kako bi rešio taj zadatak." 

Onda je pohvalila drugu grupu za njihov trud:

"Vau, to je stvarno dobar rezultat. Sigurno ste se veoma trudili." 

U nastavku testiranja, obe grupe su dobile da same izaberu zadatak, a ponuđen im je bio jedan lakši i jedan teži. 

Grupa dece koju je pohvalila za njihov trud izabrala je teži zadatak, jer su verovali da ako se ponovo budu trudili, uspeće da ga reše, a samim tim što je zadatak teži, dobiće priliku da nauče nove stvari. Dakle ostali su motivisani da uče i zadržali su samopouzdanje.

Grupa dece kojoj je pohvalila inteligenciju izabrala je lakši zadatak, znajući da će tako imati zagarantovan uspeh. Nisu imali samopouzdanje u sebe i veru da će rešiti i teži zadatak, ali su želeli da zadrže dobre rezultate i osećaj da su zadatak lako rešili.

Slično istraživanje sprovela je i u pedeset tri porodice. Nakon istraživanja koje je trajalo pet godina, ispostavilo se da tada, sedmogodišnjaci koji su odrastali u porodicama u kojima je hvaljen njihov trud imaju izraženiju želju za izazovima i učenjem. Dok su mališani kojima su roditelji govorili da su pametni, bili manje zainteresovani za nove izazove i imali su manje samopouzdanja u odnosu na prvu grupu dece.

Da li je moguće promeniti fiksiran način razmišljanja?

Naučnica Kerol Dvek, jednom prilikom primila je mejl od profesorke iz srednje škole: "Da li je moguće motivisati decu da uče algebru, konjugaciju ili fiziku ukoliko nisu na pravi način hvaljena kada su imala 4 godine?", glasilo je pitanje.

A odgovor glasi - nije kasno! Važno je da se sa decom radi! 

Deci mora da se objasni da je mozak poput mišića i da inteligencija mora da se vežba. I što ga više vežbate on postaje sve jači. A mozak najintenzivnije vežba onda kada prihvata izazove, savladava nove prepreke i uči nove stvari. Mozak uči najviše onda kada greši, kaže ova naučnica.